Бранич

БРОЈ 10.

Б Р А Н II Ч.

371

то половину воденице по том основу, што ју је отац тужвлаца нродао био оцу туженога, а другу половину опет по куповини од неког Стојана, коме су синови Марјанови, као правог купца, ту другу половину продали, према чему и признање туженога има да се цени иод оваким околностима у целини, како је исказано. „И кад је тужени Младен за доказ свога навода о куповини поднсо две таиије, којима се као утврђеним ^д стране општинског суда под 30. Јуна 1868 год. и 10. Новембра 188) год. по §. 187. тач. 2. грађ. пост. доказује уговор продаје и куповине но §. 651 и 652. гра1|. зак. јер се њима очито доказује, и то једном, да је умр. Т. дор, отац тужилаца, продао умрл'. Петру, оцу туженога, и умрл. Марјану спорну воденицу, а другом тапијом, како су синови Марја нови иродали сзој део Стојану, а ова : опет по преносу од 1883. год. њему — туженоме — а уз то тужени се брани још и државином спорне воденице, па му ову државину и тужиоци признају (§. 180 и 183 гр. пост), — то је према овакоме стању ствари и право туженога јаче од нрава тужиочева на спорну воденацу према §. 220 и 223 грађ. зак. нарочито што тужиоци за доказ права својине и не износе какву пуноважну исправу, а поред тога и што не дпказују ништа противно уговору продаје и куповине спорне водевице." Према свему наведеноме Апелациони Судје пресудио, да се тужиоци одбију од тражења. Касациони Суд у своме II. оделењу но жалби тужиоца нађе, да ова пресуда Апелационога Суда не одговара закону из ових разлога. Тужени је признао, да су тужиоци синови пок. Тодора и да им је спорно имање остало од њега •— Тодора — као очевина; међу тим тврдио је даље, да је он до својине спорног имања дошао куповином, а не на који други начин, — што ничим не доказује, јер за доказ овога поднесене тапије само оиштинском влашћу утврђене не ^огу се противно §. 293 и 294 грађ. зак. за доказ права својине ненокретног имања узети, погато се поменутим пронисима тражи, да су тапије и судом окружним утврђене, те да имају вредност и доказну силу. Кад ее према наведеноме тапије туженога имају сматрати као не вредеће, онда самим тим по себи одпада и разлог суда о признању туженога, по коме се овако признање није могло одвојити и за доказ узимати оно, што је корисно за тужипце, а одбацити оно што је по њих штетно. Из наведених разлога понигатио је пресуду Апелационога Суда и иозвао га, да по овим примедбама постуии. Апелациони Суд не хте примити ове примедбе из ових разлога. „И Апелациони Суд појима, да за доказ права својине непокретносги служе тапије, судеки утврђене сходпо наређењу § 293 и