Бранич

344

б р а н и ч.

број 10'

негдашњу староконеервативну нартију у Пруској, што је у време цвегајуће реакције гледала на цара Николу као на чувара консервативних интереса. То је подозрење, под којим стоји Ирска; зато Ирци не могу да дођу до полптичког угледа у Енглеској, што се на њих, право илн неправо. сумња, да би у одсудном случају устали противу Еаглеске са Фравцуеком или северном Америком. Али п иринцип личне слободе мора да образује гранттцу гартијског живота. Ма да је партијски жнвот происгекао из личне слободе, ипак се већина средством иартијског тероризма и дисциплине окреће противу слободне одлуке и слободног мишљења појединца. Ретко је, а да се онима, којп дођу у супротност са св »јом партг]јом, не пребацује бескарактерност или слабост. Па ипак сравњење с Еаглеском показује, да је у свако време било знатних државника, који без обзира на овакво мишљење, надајући се доцнијем нризнању, рду за својим убеђењем. Нггао се нпје усудио да дирне у карактер Сер Роберта Пила, када се у цар -нском пит&њу одвојио од иредања торијевске иартије. II у нартпјама мора да буде извеспе потчињ р.иор.ти . али ова не може никада тако далеко да иде. да нојединди могу газихи драво у корист ј е дне партије . Ту насгупа морална обвеза да се иартаја напусти Управ у томе, што тешкп иступ партије доводи до тога, да се појединци од ње одвоје и лежи драктична могућност, да из нећина постају мањине, а из мањнна већине. Ако се замисли једаа цео народ нодељен у два велика табора и ако се у исто време представи као наравстве ■ ни задатак, да нико ни у којем елучају не може папустпти евоју партију, то би био апсолутан застој и онда би нромена мишљења била могућа само с >. смрћу народа. У стварности треба да се иослужим) војничким језиком разликовати ста аћу војску од резерве. Познати закон обв^зивао је Атвњане, да се некој партији придруже, ако хоће да не изгубе право грађанетва; а и ми ћемо признати, да људи треба да се заивтересују за највиша и крајња нитања општега блага, и да је онај за презирање, који у отменој повучености, брннући се само о себи, гледа без учешћа како државнн послови иду у суноврат. Измећу с в ију политичких норока, ^ авнодушност ј е највеКи. Али овај на племените људе управ љени познв, да се придруже којој партији, пе може никада ићи тако далеко, да се морају за цео свој жнвот приковати уз какав иартијски програм.