Бранич
480
Б Р А Н II Ч.
БРОЛ 14.
ради еа карактеристиком писмене иретље, оио тиме само вређа начело строге иравде. Извесно јевећи злочинац онај. који би норед наиада на туђу имаовпну, доводио у оиасност још н саму туђу лнчност, ако би му ова стварала какву нрепреку у извршењу његове злочиначке намере. А то превпћа енглееко. казнено право, кад писмену претњу ставља у једну категорију са крађом као делом, које нпје наиад и на туђу личност. Ма колико опасна да би бпла крађа, опет сам предмет крађе — имаовина — нпкад не може човеку бити толико драг и да толнко вреди колнко живот човечпји. За то крађа вазда мора битп мање кажњиво дело и од спие пнсмене претње као напада н опасности и на личност, јер ова претња врло лако може да буде узрок: да и сам човечпји живот ностане жртва туђој грабљивостп. Овакву писмену нретњу с тога п по са •мој својој нрпроди треба сматрати као засебно и од крађе јразлично кажњнво дело, као кривицу евога рода, која заелужује строжу оцену. Не може се дакле одобрити што еиглеско казнено ираво заступа противно гледнште у овоме, што п ппсмену претњу ставља у ред крађе. Овим смо, надамо се, доказали, да смо имали места, што нанред рекосмо, да енглеско казнено нраво нпје на здравом земљпшту са својом карактернстиком разбојништва, насилне изнуде и писмене претње стављајући нх у ред крађа. На против мора се прпзиатн. да је у том нитам.у немачко казнено право на правилном терену. Немачко казнено ираво као год што разбојништво н насилну изнуду сматра као кривице теже п различне од крађе, исто тако мнсли и о ппсменој претњн у цељн нзнуде. Код Немаца је таква оцена тпх дела ухватпла јака корена како у науцн, тако и у самом законодавству толнко, да су та оба Фактора сагласна у карактерпстици тих дела. Ни наука, ни законодавство у Немаца, не сматрају нн писмену претњу у цељп изнуде као крађу већ као засебну т<"л:у кривицу. 1 } Такво нсто гледиште заступљено је и у нагием казиеном нраву. И наше законодавство не говори о писменој, претњи ') В е г п е г, реч. књ. стр. 340—342. ОррепћоП', реч. књ. етр. 38С.