Бранич

БРОЈ 18.

Б Р А Н II Ч.

629

Тужена Марта навела је, да нок. Сретен није био при чнетој свести кадје правио завештање, па зато сматра да завештање и ннје истинпто, те је тражила, да она као рођена сестра Сретенова наследи његово имање. Тужиоци су — вели — тражили иаслеђе по ннсменом тестаменту који се признаје као што и тужба гласп, а сада траже по усмеиом, па је тражила да се суди по ннсменом тестаменту на коме су иодписани сведоци. ГТо овоме суд је окр. чачачског био пресудио : да цело заоставше имање пок. Сретена насљеде на равне части тужитељица Јелица и Тимотије, иошто исплате легате туженој Марти 50. дук. и синовцима покојнпковим: Младену, Пстру, Петронију и Милану по 10. дуката . Разлози за ову пресуду ови су: Тужилачка страна исказом својих сведока: С. Ј., А. В., Н. 3., П. Р. ; П. Р., и М.. С., — §. 214 и 218. грађ. пост. — потпуно је по §. 178. грађ. пост. доказала, да је пок. Сретен при чистој свести пред њима завештао, да све његово имање наследе на равне части тужитељица Јелица и Стојка, коју је наследио тужпоц Тимотије, пошто псилате легате п то сестри пок. Сретена туженој Марти 50. дук. п синовцима: Младену, Петру, Петронију и Милану сваком по 10 дук. и према томе да овде постоји усмени тестаменат који вреди — §. 436. грађ. законика — тим ире, што и у писменом тестаменту стоји, да пок. Сретен оставља своје имање тужилачкој страни, дакле види се његова намера. Нресуду ову одобрпо је и Апелационн Суд. Но услед жалбе тужене Марте, Касациони Суд примедбама својим од 4. Септембра 1885. год. Бр. 3248. уништио је пресуду Апелац. Суда са овнх разлога: По §. 42У. грађ. законика тестамент може бнти иисмен или ус.иен, пред судом или судским лицима пли пред другим сведоцнма начнњен. Према овоме, законодавац је ирописао више начина за правлење тестамента, остављајући завештаоцу да изабере на који ће начии да изјави своју последњу вољу. Кад се завешталац реши и изјави своју последњу вољу на један од ових начина, онда се ствар према томе има у нојављеном случају и у оцену узети и судити. Па када је тужилачка страна тужбом тражила, да пок. Сретена наследи по ппсменом тестаменту, који је за доказ о својој тражби поднела, онда се последња воља умрлог Сретена има ценити по прописима о писменоме а не по прописима о усменоме тестаменту, којем је тужилачка страна доцније на рочншту прибегла, јер су то две различне Форме тестамента, које имају своје особене законске прописе и ови законски ирописи једне Форме не могу се ни у колико иримењивати на другу Форму тестамента, нити се докази пропнсани за