Бранич

прп.г 19

П I 1 А Н П Ч.

66'-

њена својнна, то поднуно и докааала 7 то је нрви суд иресудио: да се стављена забрана скине. И Апелациони Суд ту иресуду одобри. Но Касацпони Суд у своме II. оделењу нађе да ова пресуда Аиелац. Суда не одговара закону, јер „не стоји разлог Апелац. Суда да по допунн §. 5 •. грађ. суд. пост. парничари ие могу писмене изјаве на рочишту суду подноситм, ношто се пропис допуљеног §. 5-'. односи еамо на парничаре, који су лично суду предстали, а онима, који су спречени да лично на рочиште дођу, дозвољено је да и иаписмено свсје доказе и одбрану поднесу, пошто то никојим законом изрично није у таквим случајима закраћено. Па кад се овај нропис, на који се суд иозвао, нма овако да разуме, онда је суд п изјаву тужене етране требао да ценн но §. грађ. поет. н по том пресуду изрече „С тога је поменуту иресуду уншнтио и позвао суд да но прммедбама постуни. Апелационн Суд не прнми ове прпмедбе из ових разлога: „Нашим грађ. постунком законодавац је нрописао, да се иосле иисмене тужбе и одговора на рочишту сваки сиор усмено извиди саслушањем нарнпчара, а овом доиуном §. 158. грађ. пост. од 19. Анрила 1-85. закоиодавац је хтео да изведе до краја иачело усмености на рочишту, па с тога је и прописао, да се никакве писмене изјаве и расираве на рочишту не узимљу у вид, из чега се јасно види, да нарничар треба суду да нредстане у одређени дан, те да се н.егова иарница усмено извпдн. „Према овакој тежњи н наредби законодавца, парничар не може иослатп писмену изјаву н расправу суду, него мора сам или преко пуномоћника доћи, јер ако би. се овако дозволило, као што Касационн Суд у својим примедбама наводи, онда би се изиграло начело усмености и иарничари би моглн нослати нанисмено евоје изјаве суду па би тада било начело писмености; дакле не онај принцип, који је наншм грађанским поступком усвојеи." Из ових разлога ствар дође п пред општу еедницу у којој Касациони Суд иод 13. Мартом 18-57. г. Бр. ох-ласи: да су примедбе оделења на закону основане, те зато Анелационп Суд иозва, да по истима и ноступи.