Бранич

број 11 и 12

в р а н и ч

433

важно питање о издавању криваца обрађено са толиком крнтичком разборитошћу и таквим тачним познаван>ем елокупне његове литературе, да то чисто изненађује код тако младога писца. Дрлшмо да нећемо погрешити кад кажемо да ће се мучно и у којој старијој јевропској дитератури наћи тако свестрано и брижљиво израђена монограФија 1> томе специалном питању, као што је та Никољскова књига. После тога, написао је Никољски књигу под насловом „Исторш националвнаго вонроса", но ми ту књигу за сада знамо само по наслову, јер је још не имадосмо у рукама. Осим тога написао је млади и вредни руски научник многе чланке, критичке реоерате и т. д. у руским стручним часописима и иовременнм листовима. Имамо предсобомједан од његових најновијих критичких реФерата, који је изишао у „Журналу министерства народнаго просвтлцен1н" у рубрици „Крмтнка и библ10граФ1н" а о већ поменутој књизи Камаровекога,, Обзорв сонременои литературн по международному праву." Ту је доста подробно изложена садржина те књиге и пропраћена критичким примедбама н напоменама реФерента; те су критичке примедбе занимљиве и поучне и већ ио њпма можете одмах познати специалисту који тачно и брижљиво прати и познаје све крупније и ситније појаве у литератури свога иредмета, који о свакој има свој самосталан суд и који у ошнте озбиљно размишља и проучава разна међународно-правна питања и у г свакоме је оријентован и што но кажу аи соиган*. Но осим свега тога ми налазимо код Никољскога још је'дну црту, која заслужује да се нарочито напомене и похвали, а она се састоји у твме, што он спада међу оне на ж^лост још ретке «ловенске а посеоице руске писце, који се са особитом симиатијом интересују за литерарни и паучни иокрет код осталих словенских наЈзода, те се свом снагом труди, да се код руских научника исправм ♦на наша ошнта словенска мана, коју смо у почетку ове белешке споменули. Поред озбиљне студије и познавања свега онога, што се на заиаду нише и ради у његовој специалној струци, он илак налази још довољно времена ивоље, да савеено прати научне радове осталих с-ловенских племенаи дабрижљиво бележипојаве уњиховој правној литератури, ма колико да је можда та литература још еиромашна и у својим првим почетцнма. А посебпце нам ваља овде споменути, какв се тај млади руски научник особито интересује за наш српски правни жнвот и нашу српску још тако оскудну правну литературу. Радм уверења ми ћемо овде нримера ради навести, шта Никољскн каже на крају свога сад баш поменутога реФерата о књизи Камаровскога; пошто је изређао све, што се налази у тој књизи, он вели; „Кв сожалт.нш, за исклмчешемт. указанш на русскуго литературу, ш>тђ ни одного намека на славннскихв писателеи (полаковт>, чеховт., сербовт.,