Бранич

број 1 7 и 1 8

Б Р А Н И Ч

579

и развићу права, произвољност, која ие пази ни најосновнија права личности, право слободне воље и слободног самоопределења. Могућност да једна иста теорија послужи за оправдање постанка државе и за оправдање положаја који је на послетку држава заузела према личности, као њеном извору, показаше на делу погрешност теорије о природном праву и њен привремени карактер. Она је била ггозвана да ослободн човечанство од притиска теократије и са испунењем тог историског задатка она није имала више основа за живот, нити јој се могао продужити са каквим реФормама. У такве реФорме можемо уврстити и оно што су Кант и Русо по тој ствари изнели. Кант и Русо покушавају да васпоставе првобитни однос између личности и државе, у интересу одржања личне слободе, сваки на свој начин. Кант ставља на место државе и њене воље слободну и самоопредељиву личност, а произвољност отуда потичућу отклања теоријама о двојакој природи човека; Русо отклања произвољност државе појмом народњег суверенитета — па опет оба покушаја нису имала услове за живот и с временом су отпала. Главно је било, да се уклони бна произвољност у стварању и развићу права, а не заменити произвољност државе са произвољношћу народа или шта више једне личности. Са покушајима да се та произвољност из основа уклони ступамо у последњу мену историје ФилосоФије права, мену која је повукла за собом оснивање историје права. д) Покушаји око уклањања произвољности у стварању и развићу права носе на себи карактер реакције против теорије природног права. Та је реакција двојака : теориска и практична. Теориска реакција јавља се у изношењу идеје сталности на место произвољности, но начин на који се та мисао изводи код појединих ФилосоФа ннје једнак. Фихте, ЖозеФ де Метр, Бонал, Милер, Штал налазе ту сталност у идеји божанства; Хегел у апсолутној идеји права која се