Бранич

број 21 и 22

б р а н и ч

711

па кад се све ово на ум узме, не може се допустити да се једном иростом материјалном, некад пролазном акту промене места, призна решавајуће дејство у погледу на стање лица, на иородичне односе, на регулисање наследиих питања; ово тим више, што права ове врсте не зависе у највише случајева од воље интересованих, већ излазе из крвних веза, породичних, из особених карактера који састављају расу и који остају и на страном земљишту. Осим тога колико би муке стало кад би имали пред собом лице које у исто време има више домицила, или нема никакав, а ово се дешава кад оно напусти свој првобитни домицил, а не задобије нов. 1 ) Разлози које је г. ЛУћагкоп недавно изнео у корист 1ех склшсИи, 2 ) нису никако убедљиви. Они се поглавито на ово своде: да примена народњег закона једне странке у случајима на пример кад она не би признала неки нравни посао, може бити за друге странке и за саме треће извор велике штете; да у свима случајима отуда излази за пословне односе таква несигурност, која би се особено осећала у државама Северне Америке. Ми ћемо одговорити: ако је неко лице вољно крило од оиих са којима уговара да је према свом народњем закону неспособно, ништа не смета да му се због те његове зле намере забрани да се користи поништењем свршеног посла. 3 ) Па онда, како је закон домицила често у ствари мало познат, његова примена била би далеко од

*) Изгледа да је г. фон Бар одетупио у неколико од овог гледишта у своме говору 1886 год. на 18-ом конгресу немачких правника који смо ми напред навели. (А.В.) 2 ) Талијанска школа и ње .н шеФ Манчини имају највећу заслугу што је начело народности одржало превагу у овом предмету. Лоран је такође њен ватренп бранилац. (Примедба аутора.) ?) 4.1. 15 пројекта за ревизиЈу белгискоГ грађ. закона гласи : (( Странац који уговара у Белгији, треба да нокаже свој лични статут, и своју несиособност, ако је неспособан. Ако ту изјаву не учини, они који с њим уговарају могу тражити да се примени белгиски статут, само ако онп за несиособност нису зналн. )? — Фпанцуска судска практика иде даље ; она нагиње да одрече странцу право да се позива на свој лични закон у Француској против Француза — у свима случајима где би за овога произлазила штета и где се овоме це бн имала пребацити нпкаква неразмншл>еност. )} (А. В.) 4 5*