Бранич

стр. 86.

г> 1> л н и ч

БРОЈ 3

не изврши ту његову наредбу, но још очито покаже, да је никада неће извршити; или тестатор дозна за ближег сродника и заслужнијег, да га наследи. Тестатор је близу краја; болује у каквом селу, где нема, узмимо. ни једног писменог човека, који би његову последњу вољу написао, или нема таквог. који би умео да у законој Форми напише његову вољу, да би имала правне важности, а краткоћа времена не допушта му, да тражи писмене људе. Шта друго у томе случају остаје тестатору, него да пред поштеним људима усмену Своју вољу искаже. 11а зар сада само за то, што је раније правио писмени тестаменат, не дозволити му, да његова последња воља остане стална? Ово нико не би допустио, јер је законодавац, прописујући Форме тестамента, имао намеру да се последња воља тестаторова утврди онако, како је он исказао, и каква је она у ствари, а не да једној Форми тестамента призна већу важност над другом. Кад се не би у овоме случају признала важност усменог тестамента, изашло би, да се у основу не признаје вољно раснолагање на случај смрти, што је протнвно самом појму тестирања; такво закључивање долазило би у супротност са наређењем §-а 428. грађ. зак. По томе пропису законеком законодавац даје права свакоме, који није изузетан §§. 426. п 427. грађ. зак. да може правити наредбе, којима распоређује своје имање наслучај своје смрти, наређујући му, да ту своју вол»у нскаже у извесној фопми. 11о §. 429. грађ. зак. законодавац допушта тестатору да на више начина може тестаменат направити. Он признаје писмен усмен и судски тестаменат, и оставља на вољу тестатору, да па који хоће начин своју последњу вољу изјави. Кад је законодавац и усмени тестаменат нризнао као законо средство за изјаву носледње воље, само кад је у законој оорми начињен, и кад је тсстатору тако згодније да изјави своју последњу вољу, — онда зашто му побијати важност, коју му закон нризнаје! Само са голе бојазни, да се не би злоупотребе чиниле, побијати важност усменом тестаменту, без законих разлога и шта више противно закону, не може се и не сме се доиустити. Најзад није искључена немогућност, да се и код писмених тестамената злоупотребе не чине. Не стоји ни разлог да би било противно §. 242. грађ. пост., кад би се усменим тестаментом обарао писмени. Јер по том §-у сведоцима се не може доказивати ништа противу и изван садржаја исправе, што значи да се исправа сведоцима не може