Бранич

стр. 218.

б Р а н II ч

број 7.

да и те Еонфликте суди једна власт независна од управе државне. 1 ) Опа се боји да таква власт не би нружила довољно ааштхгге њеннм правима, а бојазан та долази отуда што би код те власти могла преонладати мисао да је она установљена за одбрану приватних права противу неоснованих претензија управних оргапа, као чувара државних права н интереса. Та бојазан могла би бити мо тивисана и овим посматрањем: у одбЈЈапн општих друштвених права, једна независна и незаинтересована власт могла бн се показати лабава, зато што последице неб])ежљивог чувања државних права и интереса нису непосредне, оне се махом тек доцннје опажају; нису по приватне интересе ни од интензнвног ни од директног утицаја. На сваки начин. појединци ће нанослетку од те небрежл>ивости патити; алн баш зато што се те последнце неће одмах осетити, и што често оне нанлазе тек на доцније генерације, једном речју, зато што појединци нису директно заинтересовани у нитањима опгптега значаја и дешава се да они не показују онаку вољу н истрајност у одбрани друштвених нрава и интереса. као у одбрани својих сопствених. Таквом расположењу могла би, са свим природно, подлећи и једна власт која би, незавнсно од унравне властн, имала да суди снорове између појединаца и државе. Она би често под утицајем те мисли да ће појединац, као једна парнична страна, за разлику од државе, одмах и непосредно осетити ненрилике изгубљеног спора, дала му задовољења, па ма и под цену окрњеног права друштвеног. Због тих разлога, при овом систему претпоставља се, за решење ових спорова, административна власт која ће, несумњиво, енергичније бранити државна права, јер оскудица у њеној ревности, као и њено нагињање неоправданим претензијама приватних лица, навукла би на њу заслужену одговорност. Имајући то на уму, власт која суди адмипистративне спорове неће се дати завести осећајима сличним онима које смо мало час објаснили.

1) ,,и ако су епорне јуриедикције установљене као гарантија нрава појединаца нротив радље администрације, ипак треба ла епор буде решен са гледишта оптптега интереса и поередством судова који ће, у случају сумње, бити више наклољени том општем интересу. Бојати се да обични судоии, навикнути да расправл>ају приватна права или интереее, не буду склопи да љима државу жртвују". (13. ВаМне, ор. схк. р. 415).