Бранич

стр . 256.

б р а н и ч

брол 8.

византијско каноничко право Није иевероватно да се и овом обичају у ГЗерчиновцу, молсе наћи каква год објашњења марљивнм чепркањем по византијским споменидима. 0 самом ак г 1у нроклињања, као намени зала глави државног или дрквеног преступника, уверавамо се најбољс по ономе што нам је прибележио Ст. Љубиша као обичајну формулу, удешену по народном предању: ..Ја сам иомолио владику, да вас пе ирокуне: да ви сјемена не иретворе, жене да не рађу скота а њиче снијет; да ви се гиеница не ирометне у кукољ, а боб у жир; да ви лоза не об оди чичком, а воЛна дрењином; да ви се стока не иајалови, а извори не иресахну; да не удари цркавица у четвороножно, а иокошњица (болијест срчана) у двоножно; да вас град не бије о Илијну дне, а смрзалица о Ђ ур1Џву \ да се вам не траче скоцко и људско ". Из прошлог столећа (1785. године), имамо од архимандрита Ђерасима Зелића, следећу белешку: ,,У турској даревини, ештскоии сами Грди, код сваке цркве имају свог световног епитропа. такође Грка. Осем што иаплаћују преко мере за венчање и кргатење, они пишу још којекакве клетве, и проклињу народ ако не скупе толико и толнко кеса. У клетвама ређају: „ што им се родило, не живело; што иосеју жита, да им земљу не иробије; не имали у свом занату и труду сре&е ни благослова божјега; да им ватра угаси, и да им дом оиусти; у дому им се котиш зверови, а не хришЛани — У Црној Гори, за дуге владе Светог Петра I. било је у народу послушности, али то ннје бидо из бојазни од земаљских закона, већ из страха од могућег проклетства светитеља, од страха божијег. У на роду још живе успомене где је кога кад и како стигла сигурна клетва владичиназа освету, крађу, непослушност. 1 ) Као што је чин нроклињаља окићен пзвесннм верским деремонијама, тако и скидање проклества има свој нарочити црквени обред. Наш народ и данас верује у [»ај и пакао, у добра дела. и у штетне последице ако се рђаво дело ие заглади У већим погрешкама само је опроштајна молитва цркве, разрешавала престушшка од греха или проклества. То веровање, као последида реднгијског •васпитања, још је јаче у старини. Еористећи се прили

1) Правник — 1893. св. 9. стр. Г.36.