Бранич

број 8.

б р а н и ч

стр , 265.

да ниеу ни морали знати о чем се ради. Њихова ее задаћа може овим речима изразити: ирисегом иотврђујед, да се Н. истииито заклео; јер, иознајуЛи га, не мислим, да би се он криво заклео и . — На страни 179. у продужају 5-ог рода, долазп следећи став: ЈВихову еведочку улогу у доказивању невиноети у овом елучају, потврђује јасно разлика, обележена између њих и судија чланом 16. Душанова законика. „Ако буде потвор приставом <?а греду иред судије ; и аште се обрете, јере су саврпшли како пише у судијне кннзе које држе, да су п]»ави. Аште ли се обрете, јере су инако претворили суд, да им се руцје отсеку, и језик уреже', — На страни 182. између 16. и 17. реда, као засебни периоди: Кад парничари ирисвајају заклетпу сваки за се, а не нуде се узајмице, решава коцка коме да припадне. „Стојадин Јелић из Мачве. тужи за кобилу да је украо Лука Гавриловић из Баћевине, зворничке нахије. Тако код суда обојица хотели заклетву примити. Тако бацисмо коцку, и паде коцка Луки Гавр. и њему дадосмо'\ У истом смислу расправљен је н спор између нопа Стевана Степаиића из Руњана, и Митра Тодоровића из Змињана у Мачви. 1 ) У оба случаја, без обзира на кривичну природу дела, заклетвом је регулисано само грађанско питање о накнади штете. IIо ондашњем схватању, као лично ираво, заклетва се могла да пренесе и на другог пуномоЈшјем: „ Тамо иослах мога чловека Радича, да је вољаи меште мене узети и дати и освободити и душити се па моју душу, каконо и коликоно ја сссм Милош ". Има о овом обичају нарочитог помена у закону дубровачком (1лћег III. Сар. И. тачка 5.) 2 )' Правна способност за пријем и полагање заклетве, задобијана је годином, која по фиспчкој дораслости цретпоставља код клетвеника разборитост у пословима, и правилно схватање друштвених одиоса. То је код мушких

1) Одлуке шабачког магистрата од 7. Јуда 1808. Рр. 277. и 27^. 3) Медо Пуцић II. 25.. и 143.