Бранич

стр . 274.

г> р л н и ч

врој

Да ли признање, као о акшавна околност (т. 7. §. 59. крив. зак.), има места при делита, за која закон доноси шрт у казну? Под потиисом „§" публикован је чланак горњс садржине у Браничу број 2. стр. 15. за 1897. год. Задржали смо му име, да би боље иала читатељима у очи ова наша реч, али ми мислимо, да би то питање требало да гласи овако: Еолику вредност има прианање, као олакшавају&а околност, у злочинствима, која се ио закону казне смрћу°$ Сад да пређемо на саму ствар. Писац третирајући ово питање ослања се на §§. 60. и 61. крив. зак. и на §§. У?б. и 243. крив. пост. ударајући гласом нарочито на овај носледњи §. 243. крив. поступка. Ми сматрамо, да о постављеном питању не говори ни један од напред поменутих §-а, ос-им §. 60., који овде стоји у узрочној вези са §. 59. крив. зак. Околношћу, о којој је овде реч, бави се §. 66. (аустр. §. 48.) крив. зак. и §. 51. (хрв. §. 2.) казн. иоступка. И у философији права, као год и у философији педагогије вреди начело: Да се тек уиоређивањем, мерењем, једне ствари са другом може сгворити иравилап суд о вредности и је ,не и друге ствари. Према томе ствар стоји овако: 1). Казн. зак.,. ; у §. 59. (вустр. §§. 46. и 47.) поређа таксативно све оне околности, које злочиицу могу послужити за олакшавајућу околност при изрицању пресуде. 2). Кад постоје те околности, онда законодавац у §. 62. ист. зак. наређује, да се смртна, казна претвори у робију од 10 до 20 год. Аустр. §. 52. к. з. но последицама је раван срп. §. 61. казн. зак. само му је поступак другчији, јер он судцу заповеда, да изрече смртну казну за кривицу за коју закон одређује смртну казну, али кад су ту околности олакшавајуће, да одмах, пре прочитања пресуде, створи одлуку, којом чини предлог владаоцу, да казну смрти замсни тамницом, означив и каквом (тешком или обичном) и коликом. Тек овака прес.уда се саопштава осуђеноме и суд га мора поучити, да је он у праву подићи и нротиву ова-