Бранич

стр . 248.

б р а н ii ч

број 8.

као доказ код речи о душееницпма , говорећи о процениоцима штета и потрица. Даљу реч, иосвећујемо другој једној сродној појави.. % % У броју 5. „Бранича" од прошле године, чланчић ; М. М. Станојевића судије, под насловом ..Елетва као правни обичај за изналажење злочинца", приказује нам следећи интересантни догађај, у једној сеоској паљевини. у 1891. години. У селу Берчвновцу заглавског среза у књажевачком • округу, деси се паљевипа неком сељаку, који није могао да пронађе учиниоца, нити је на кога сумњао. По његовој тужби, сутра дан сакупе се сељани код општинске суднице, и на позив кмета ио старом обичају иођу у плгтву т. ј. да куну злочинца, а у једно да сваки посебице докаже своју невиност. Држи се, да се кривац не 1>е смети клети, и да ће се тако приморати да призна кривицу, и покаје се. Тај обичај извршен је овако. Запаљеним воштаним свећама. окренутим земљи, оду сви на место, где је запаљена илевња. оштећеног; 1 ) ту свако баци по један камен на гариште, кунући злочинца: „ ироплет да је ко то учини; да, нема ништа живо од иорода ии од стоие, ни он ни ико његов". Том приликом износи сејело и пијће, као што бива о оваквим састанцима, Саопштач је разабрао, да је овај обичај постојао у селу Берчиновцу још за Турака. То му је да.ло повода да стави питање: да ди то није заоставштина из системе правних доказа у казненим делима у старом нашем праву ? Питање је на свом месту. За објашњење ствари, треба поћи трагом у нашу далеку прошлост, по податцима које нам пружају објављени извори, на пољу наше правне историје. У старој српској држави, основне административнополитичке јединице беху: село, град , и жуиа. „Крајишта", као пограничла кордонска места, сматрана су за саставне делове појединих жупа или обласги, са војеном организациј ом.

1) У нашим источним крајевима „илевња" оаначује сеосиу зграду у:пољуј где се држи сено, слама итд.