Бранич

стр . 250.

б р а н ii ч

број 8.

иредстајници (премикири), д&нашњи кметови у појединим селима, са својим помоћнидима. По спреми и избору т ови сеоски часници 6еху истоветни унравни органн, какве смо затекли 1877-8. године по општинама у нашим ослобођеним крајевима. Све ове ниже и више власти, старале су се о одрисању правног поретка у земљи, у делокругу своје надлежности. Питање о накнади штете, проузроковане кажњнвим. делом, нмало је у нашем старом ираву следећи разнолики карактер: — У првом реду одговарао је за штету сам преступник; а у ширем смислу његова породица, која у Душанову законику под имепом „куће" означује заједнички боравак сродника у најпроетралијем смислу (чл. 197. и 198.). У доцнијем државпом развијћу, ова одговорност поступно опада, и добија чисто индивидуални карактер и у грађанским и у кривичним делима. У политичким сношајима са Србијом, Дубровачка оиштина позпва се на начело, утврђено уговорима са Вуком Бранковићем ^да ирави аа кривога пи једну скрб ни гитетц не ириме, ну тко је длжан он да илати ".*) 0 устанку, стари Томаш туфекчија, подговарао је сељане из Венчана у београдској нахији да не иду за К Ђорђем, јер ће зло проћи. Он бегством спасе живот. К-Ђорђе ухвати његова сина, али му ништа не хте говорећи „син за дела оич не о-дговара" ; и само га погна у војску, са осталим сељанима. Још је оцечније у том погледу правосуђе Књ. Милоша. I Геки Милија Татић из ужичке нахије, беше притворен због синова, који су одбегли у хајдуке; али одмах би осдобођен по следећој наредби Књ. Милоша од 4. Јула 1828. Вр. 381. „ Кад сонови нису дужни за отчпна дела отговор давати, равним начипом и отац за синове није дужан страдати ". Ово сувремено начело мудрог српског владаоца, претходи сдичној одредби, која је под чланом 29. гарантована турским уставом од 1838. год. — Службено су одговарали: властела и властеличићи, кад о доласку у владаочев двор,. доведу разбојника или лопова (чл. 199.); кефалија и страже-. кад путници

1) М. Пуцић, I. 62., 63.