Бранич

стр. 482.

в р а н и ч

бро.т 14.

била отмажда за злочин, што је свој дар злоупотребио за такав проналазак. Је л' те дакле, просвета напредује? пита материјалнста. Да, да! Али други опет скромно пита, да ли је брзо убијање илп брзо убијањв критеријум напредујуће просвете!? Заиста кад бн се човек заносио за миелнма, које се често не могу згодно ни исказати, дошло би се до резултата, да живимо још у — средњем веку! Социјалне тежње, заетарели назори масе и појединаца, неснособност за апстраховање, придржавање застарелих идеја, од којнх се једино не одступа зато, што су веЈт ту — то су богиње, од којих наше доба пати, које га нагризају, и од којих још обезбеђено није! Није смер ових редака, да обелоданимо све мане. Изнећемо само једпу ; штаке, на којима се наше сувремено правно схватање љуља и непрекидно посрће — алн које неће од себе да одбаци — то је смртн > казна, погубљење. Ако о овој ствари интерпелишете правника, он ће вам а рпоп одбити сваку дискусију; то је захтев закона и не вреди даље о њему спорити се. Но сетимо се речи Бакона веруламског: „Сваки факат, па привидно и најмањи, вреди да се позна и претресе, са разлога, да вреди, јер постоји!" Али тако сасвим незнатан није баш тај факт — јер он на жалост постоји. 12. Јуна 1874. убио је неки Т. једну девојку без икаквог појимљивог повода. Осим меланхолије, и то пе у великом степену, није се могло опазити код убице никакво необично понашање. Једног дана одмамп он девојку у своју собу и убије, и ако му не даде никаква повода за то. У његовом днсвнику забележио је ове речи: „Већ од дужег времена мучи ме мисао, да учиним какав злочин; не желим да ме когод познаје и да ма ко води рачуна о мени Ја сам највећи лицемер, кога земља носи, а ни загнта на свету нисам. Сви ме питају, зашто сам убио девојку. Просто зато, да једаред изађем из положаја, у коме се налазим". Опште мишљење држи, да је Т. ове речи написао, да би изгледало, као да пати од фиксе идеје. Он на-