Бранич

стр . 484.

б р а н и ч

број 14.

Слободна воља! Та реч задавала је многцма век доста посла. Већином се употребљује у одвећ широком значењу. Вол>а није само производ самоваснитања, него се ствара многим околностима. Постаје код детета, чим се прва свест појави, чим своје ,,/а" доведе у праву везу са објектима спољнога света. А колико баш у том добу утичу сиоллш односи на душу, која се развија! Пресретање родитеља, животни услови, саобраћај са парњацима, н напослетку сопствене наклоности! Према моћи схватања постаје и тако звана „слобода воље". Да ли ће некоме пасти на ум, да од свију, кад су једних година, тражи исту моћ схватања? А зар о вољи не вреди то исто? То је тачка, о којој се мало води рачуна. Свагда се говори само да има 1Њег1;а8 ји(Нси, а претпоставља се да постоји Ш)ег1а8 сопсПи. То су околности, које смо навели, да би показали, да тешке злочине не треба по што по то осудити, али разуме се, са гледишта ириродњака. А правник? Он узима дело онако какво је, и покорава се своме господару, законику. Он то мора! Јер шта би било, кад би се помиловао сваки убида! Било би их гри пут толико! Заиста? Је ли то баш тако? 0 томе би се могло говорити! Човек се боље васпита бдагошКу, него строгошћу. Зар није тако и код народа, чијн је васпитач законик? Но одустанимо од тога. Има тодико основа против најстрожије речи законске — смртне казне — да један основ само не приноси много. А. је убио Б. Природно право ве.ли: „Око за око, зуб за зуб". Лепо! Али да ли је то и исправно? А. је извршио з.шчин, не само што је радио против људских и божанствених закона, него и с тога, што је друштву одузео једног члана. Ле ли с тога друштво власно, да учини исто такво неправо? Да и оно убија? Да ли ће се друштву опростити пеГа«, које појединда толико терети? Да, ви велите друштво пазнч само. Али од куда друштву нраво, да једнога свога члана убије ? Убити може само она сила, која оживљава: назовите је Богом,