Бранич

стр. 186.

БРАНИЧ

врој 4.

Што се у том §-у установљује, да родитељи, дакле незаконити отац и мати ; могу молити за такво позакоњење, и што је незаконита мати споменуте деце, Д., већ преминула, те се није могла прикључити молби незаконитога оца. — не може се узети као препрека за уважење молбе, кад таквим позакоњењем деца не добпвају других права према матери, него нм већ по закону припадају, и кад штитник деце молбу заступа, то нема разлога посумњати, да би она на то нристала и да су деца збиља рођена од молиоца. У овом слугају показује се ипак посебна околност та, да је незаконити отац и молилац православни свештеник, која околност захтева, да се промотри следеће: Позакоњење милошћу владараје световна институција грађанско-правне природе и деловања. Оно нредставља чин чисте милости владареве, која као милост има граница само у том, да се права других њом не новреде. У предстојећем случају настао би изпозакоњења децеипак сукоб између грађанскога права и црквених закона. Јер отац исте деце, у питању стојеће, родио је исту као православни свештеник и удовац, Он као такав никако није могао склопити нов законити брак т. ј. никако није могао родиги законите деце; на против рођење деце приказује се за њега већ само по себи као чин кажњив по законима црквеним. Кад би следовало позакоњење деце по праву грађанском, бипе би односне установе закона црквенога изигране. — Оно што црквени закон сматра као незаконито, шта више кажњиво, прогласило би се по праву грађанском као законито. Нема сумње, да би у том лежада повреда с®ере црквеноправне. Такву пак повреду врховни овај суд никако предложити не може. С тих разлога усваја Кр. Сто Седморице предлог Кр. Банског Стола и изјављује, да се молба М. М. не би имала предложити на превишњем месту. Додаје се, да је преднаведени закључак Кр. Стола Седморице о разлагању, садржанога у прве четири алинеје овога дописа, створен једногласно, у осталом пак рег уо!а еттеп!ег тајога, док је мањина горе споменутом разлагању, садржаном у прве четир алинеје овога дописа, додала следеће: „Обзиром на црквено-правно деловање оваквога позакоњења на личност молитеља као православног пароха, нема у погледу имовинском дотичног права наследства у смислу чл. VII. тач. 3. уводног патента к општем грађанском законику никаквих посебних приватно-нравннх одношаја, различних од опште-грађанских,