Бранич

стр. 262.

в р а н и ч

врој 5. и 6.

Завршна реч оптуженика, докончала је извиЈјај на прегресу. ГГретрес је трајао пуна два дана. Само саветоваље поротвика нпје дуго трајало. Докази су били очигледни. Истинитим својим казивањима сведоци су обелоданили догађај у нчјјасннјој боји тако^ да су порогници још за времена извиђаја били начисто о кривичности оитуженика. Једногласно би изречено од стране порогних сушја: да су сви оатуженици извршиоци разбојништва и иаљевине, и ио томе да су криви. Затим државне судије, на основу прописа кривачног законпка, који одговарају извршеним делима, изрекоше пресуду : да се свих седам оитуженика казне смрИу. Саопштавајући пресуду од 1. Фебруара 1879. Бр. 1388. председник је бирао речи. Мирно набројавши доказе што су против оптуженика, прилазио је закључку постепено као са вамером да саопштење пресуле не изазове ни изненађење ни препад. Најзад изрече кобну осуду у законској Формули: „ И ирелш свему томе Поротни Суд округа крушевачког аресуђује: да се сви оитуженици — именујући сваког — казне с.мрКу, и да илате оцу убијеног као ириватном тужиоцу у име накнадне штете и т. д. и За време саопштења пресуде писац је хладно проматрао оптужевике, изучавајући њихове Физиогномије. Њихова равнодушност изненадила га је : јер ни на једном не могаше да иримети какве особите душевне ус-колебавости, нити каквог знака малаксавости из страха. Иза пресуде наста кратка пауза ненријатног ћутања, коју прво нрекиде оптужени Миленко Гркајац речима: „жвала Богу и суду, али ја нисам крив". За тим остали оптуженици, ваше раздражени но застрашени, повичу на кмета и Јокоима да су они злпковци, и да са њих и они на правди страдају. Кмет је гризуцао уснице, а Јоксим је само ћутао ; и свих седам мирно сиђу из суднице, да пред апсаном наново приме окове. По дужности својег звања, ппсап је имао додвра са много тешких злочинаца овакве или сличне врсте, и што ја заиста чудновато, увек је код свију наилазио једне исте појаве рарнодушности и неустрашивости од осуде која је неизбежна. Неки, колико се писац сећа, Тадић са Уба, у 1871. или 1872. год. беше осуђен окружним ввљевскнЈ еудом на смрт због опасне крађе. Оставши у млађаним годинама без родитеља, поред слаба надзора својих старалаца, ода се развратном животу и још у младодетству би осуђен због опасне крађе на робвју. Издржавши прву осуду ночини наново неколико крађа, и буде