Бранич

186

Б Р А Н И Ч

право не употреби већ пропусти, да и уговор о јемству тиме престаје. Тако исто не може опстати разлог о прекиду застарелости тиме, што су дуг наследници јемца код старатељског судије а по маси Ј. К. као и доцније приликом деобе наслеђа признали, а то за то, што ове изјаве наследника и признање о дугу није потекло по тражењу тужиоца, већ се њиховим изјавама регулише однос само између наследника ради расправе масе њиховога оца пок. Ј. К. те по томе тужиоцу такво признање не може да користи тим пре, што овако признање није оно, које по §. 180. грађ. суд. пост. може да веже парничара, т. ј. није од парничара учињено пред судом у парници. Осем тога, за расправу спора није од важности признање тужених о постојању јемачке обвезе, пошто они то никако нису ни порицали у овоме спору, већ су се само бранили од те обвезе по томе осносу да је њихова јемачка обвеза престала, а не по основу какве преновљене обавезе. На основу ових разлога Апелац. Суд својом пресудом од 4. јануара 1903. № 50221902. пресудио је: да се тужилац одбије од свога тражења као неумесног. Касациони Суд у свом II оделењу, одобрио је ову пресуду.