Бранич

Број 3.

,Б Р А Н И Ч"

Стр Н1 47.

законом одобравају кредити , (а то је за месец јули), — важење одредаба закона о буџет. дван. за месеце мај и јуни 1922 г од 29-1\М922, и то: одредбе поменуте у чл 2, а затим одредбе чланова: 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18"... дакле, и горе цитирани члан 18, који, као што смо видели стипулира о продужењу поменуте нагодбе. Према овоме нагодба је важила само до краја јула 1922. г.; а ни г. Мин. Правде није нашао за потребно да пропише Уредбу за примену ове нагоде и у покрајинама изван Хрватске и Славоније, очевидно из разлога што је сматрао да је нагода већ по закону престала да важи. Треба ли сада и даље доказивати да поменута нагода законски више не постоји. Стога мислимо да није оправдана ни она „побуна чаршије" против ове нагоде, јер као што се јасно види из цитираних законских прописа, нагода се је угасила и отишла „Богу на истину" да тамо испашта оне силне грехове, које је код нас починила, оштетивши нарочито оне сиромашне улагаче, који су, одвајајући од уста, сву своју уштеђевину били поверили неким Банкама са великим „уједињеним" капиталима и велелепним палатама! Али, морамо признати да је само душа нагодбина отишла „Богу на истину", али њено мртво тело још је овде међу нама, јер се, на жалост, и у нашим судовима, још и дан дањи, расматрају нагодбени предмети и суди баш на основи тог њеног мртвог тела, које ће још многе повериоце у црно завијати, све дотле док какав конкретан случај не дође на расправу и до највише Судске Инстанце, до опште седнице Касац. Суда, која ће, уверени смо, најзад, сзојом обавезном одлуком, дзти дозволу: да се и ово нагодбено мртво тело сахрани и тиме да се сваки траг о нагоди, оваквој каква је била, за навек избаци са лица земље!... Овом приликом морамо истаћи, да је погрешно мишљење једног судије Касац. Суда које је у дискусији изразио био на другом саетанку предавања г. Павловића о принудној нагода ван стечзја да је Касац Суд, дајући своје „мишљење" Министру Правде о томе, да ли се прописи о принудној нагоди односе и па Државну Хипотекарну Банку 1 ), — самим тим већ признао да нагода и сада постоји а

') Види о томе наш чланак у Бр. 2 „Бранича" на страни 27.

ово у толико пре, што је, вели, и Одељење у коме је он тада био, решавало по неким забрзнама траженим баш на основу ове принудне нагоде ван стечај-*. — Одмах напомињемо да општа седница, дајући ово, своје „мишљење", није хтела уопште ни да се упушта у расправу питања о важности или неважности ове „нагоде", из јединог разлога, што Министар Правде то није ни тражио Ј ) Даље, као што смо у нашем чланку, у „Браничу", бр. 2. на стр. 28 навели без једне начелне (обавезне) одлуке Опште Седнице Касац Суда, свако „ мишљење " Касац. Суда није ни за кога обавезно; оно служи Министру Правде само као какво стручно обавештење ради предузимања евентуалних корака у погледу каквог истакнутог спорног питања; а ово у толико пре што се Министру, уз „мишљење" већине шаљу и сва „одвојена мишљења,, појединих судија, која могу у датом случају, баш и да определе Млнистра да усвоји та „одвојена" мишљења појединих судија, као тачнија и правилнија — тач. 2 § 16 зак. о устројству Касац. Суда. Исто тако ни одлуке појединих Одељења Касац. Суда па чак ни оне Одлуке Опште Седнице Касац. Суда, које су донете при расправи конкретних случајева, не могу се сматрати као сталне и обавезне одлуке за све будуће сличне случајеве; јер оне по закону не везују ни Одељења, ни општу седницу да у свима подобним случајевима остану при већ донетим својим одлукама. Једино су начелне одлуке Опште Седнице Касац. Суда, које се доносе у смислу тач. 1.§ 16. закона о устројству Касдц. Суда, обавезне како за све судове, тлко и за саи Касациони Суд. Према томе, када по овоме питзњу о „принудној нагодби" није до сада донета никаква начелна Одлука Олште Седнице Касац. Суда, која би била обавезна за све судове и власти, то ни питање о важности или неважности ове „нагодбе" не може се узети као дефинитивно расправљено. Најзад, морамо напоменути, да се у примени ове „ нагоде" десио један, до сада у судској пракси нечувени парадокс! Он се састоји у овоме: ниједан једини случај тражења нагоде није тражен ни пријављен ниједном нашем суду за време важења „нагоде"! Тек кад се је она угасила, кад је дакле престала да важи, а то је после 31. јула 1922. године — огпочеле су стизати судовима пријаве за принудну нагоду ван стечаја; и, по тако угашгним прописима