Бранич

Број 3.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 51.

тестатор пок. Аксентије умро после смрти свога сина тестаменталног наследника пок. Василија. и 2) што је тестатор оставио своје имање својим Синовима на уживање, а не у наслеђе. Полазећи са ова два основа, тужилац се трудио да уплете у спор и питање о праву наслеђа тужене Новке, не би ли се на тај начин једним спором решила два питања. Тужилац у тужби није ни тражио поништај тестамента са материјалне стране, што му је окрњен закони део, као што је ово код неспор. судије истицао. Гваквим тражењем створило би се питање о вредности оног дела заоставштине, који му је окрњен, а то би опет имало за последицу п лагање спорне таксе према вредности, што је тужилац стриктно избегавао Тужилац је овај основ — што му је закони део окрњен — изнео тек у свом другом иезадовољству, што се у смислу § 314 грађ. пост. не може узети у обзир. При с цени важности спорног тестамента, Апелац. Суд, одобривши пресуду прв. суда, имао је у виду: 1) Да чињеница, што је тестам. наследник пок. Василије умро пре тестатора, не може ни у колико утицати на важност самог тестамента, јер је исти начињен по зак. прописима — §428гр.з. Ранија смрт тест. наследника, не утиче дакле на важност самог тестамента, нити је овакав случај у закону предвиђен као узрок за ништавост тестамента. Ранија смрт тест. насл. повлачи друге самосталне последице у погледу извршљивости тест<)мента тако исто, као што и ранија смрт каквог легатора не утиче на важност гестамента, већ повлачи засебне правне последице. Ова се последицанарочито огледа у § 473 гр. з. покоме за случај да наследник умре пре завештаоца, ос ављени део не прелази на њихове наследнике, ако им иначе то право не припада. 2) Да ни други основ, због кога тужилац побија важност тестамента, на име: што је завешталац својим синовима оставио имање на уживиње, а не у наслеђе, нема утицаја на важност спорчог тестамента, јер се тумачењем текста тестамента и употребљених израза према пропису § 450 гр. з. има узети да је завешталац имао намеру, да своје имање остави синовима у наслеђе, а не само на уживање, и тиме их изједначи са тужиоцем, коме је за живота давао новац за школовање, а сем тога му и тестаментом оставио део свог имања на слободно руковање а нарочито што се не види даје завешталац наредио шта ће бити са имањем после смрти имено-

ваних наследника, што би извесно учинити морао, да је намера његова била да имање остави синовима само на уживање.... Но и кнд би се узело, да питање о праву наслеђа тужене Новке има утицаја на расправу овога спора, Апел. Суд не може да усвоји гледиште II одељ. Касац. Суда, да тужена Новка по праву представљања не може наследити део свога оца пок. Василија са разлога, што се правом представљања могу користити само законски, а не и тестам. наследници. По § 473 грађ. зак, ако наследник умре пре завештања, то остављени део не ирелази на њихове наследнике, ако им иначе то право не припада, значи, да ако тестаментални наследник, односно његови наследници, и без тестамента не би имали право да наследе завештаоца, то наравно они њега не би могли наследити ни по праву представљања. Нпр. ако завешталац А. остави извесан део имања своме слузи Б, то наследници слуге Б, кад би овај умро пре завештаоца А., не би могли по праву представљања по тестаменту наследити А, јер нити су слуга Б, нити његови наследници, предвиђени као законити наследници завештаоца А. И обратно, као што је у овом спору случај, кад тестаменталном наследниг.у припада право наслеђа и по закону, да је преживео завештаоца, то и његови наследници за случај његове раније смрти имају право наследити тестаментом одређени део по праву предапављања Кад тестам. наследник већ и по самом закону има права да наследи завештаоца, кад би овај умро без тестамента, то је ово право само појачано кад се овакав законски наследник и тестаментом одређује за наследника те не би било разлога да овако потенцирано право на неслеђе повлачи за собом слабије дејство, штетне последице, на име, одузнмање законског благодејања потомцима, да по праву представљања насле^ују свога оца. „ ГЈраво", које се у завршној реченици § 473 гр. з. спомиње може се за наследника тестаменталог односити само на право репрезентације те би било нелогично, а сам законски пропис би постао илузоран, када би се они искључили из наслеђа. Прописима законским, којима се регулисава закони ред наслеђа нагађа се само воља покојникова који је умро без тестамента, а кад је ова воља и тестаментом изречно изјављена, то се иста има у толико више и респектовати. Било би неоправдано, за несрећан случај, што је син умро