Бранич

Страна 68.

„Б Р А Н И Ч"

Број 4.

Кад Суд одбије потврду тапије од продатог имања, онда то имање остаје продавцу као његова својина и оно може бити предметом залоге продавчевих поверилаца. (Од о. с. К. С. од 23-VI-924. Бр. 5901.) Од. К. С. примедбама својим од 31. окт. 1923. г. Бр. 8841 поништено је решење лесковачког првостепеног суда од 28-Х1-1922. год. Бр. 25228, са ових разлога: По § 294. Г. 3., да се не^окретно добро на другог преписати може, нужно је да господар добра, по учињеном уговору или изјашњењу, сам суду лично престане и на то саизволи. Ово је, дакле, суштина законодавног наређења које важи при пренпсу некретног имања са продавца на купца и по овом законском пропису као што се види, кад већ постоји уговор куповине-продаје некретног добра између продавца и купца и кад продавац пред судом даде изјаву да је своје некретно добро продао купцу и моли да се на купца пренесе тапија од продатог му имања сматра се да је тај уговор купо-продаје санкционисан од стране суда и да је тим актом купац ушао у сва дотадашња права продавца према купљеном, односно продатом добру. Од тога момента правно се сматра да је господар продатога добра-купац, а не продавац који је својом изјавом код суда пренос стварно извршио и сваки т^рет стављен на продато имање после продајнога момента а за рачун обезбеђења дугова продавца, илузоран је и без вредности је законске по § 314 грађ. законика, јер је стављен на туђе имање-купчево. Са овога разлога без вредности је и без правних последица је у овом случају интабулација стављена на поменуто продато имање у међувремену изјаве продавца пред судом о продаји поменутога имања до издања тапије купцу, као на имање продавца и за обезбеду дуга продавчевог. Тај факат, што продавац приликом саслушања код суда о преносу поменутога имања на купца, није поднео уверење надлежне власти о остатку земље, те је првостепени суд својом одлуком „у архиву" предмет овога преноса скинуо са дневнога реда привремено,-не може поништити вољу уговорача о продаји и преносу поменутога имања ни фактичко правно стање по коме је купац продатог имања ностао сопствеником истог имања од момента изјаве продавчеве пред судом. Одлука суда „у архиву" само је једна административна одлука, којом се само судска радња о пре-

носу тапије на новога господара купца одлаже до момента када се подношењем поменутог уверења о остатку земље задовољи законска потреба о сазнању суда да је пропис § 471 грађ. суд. пост. остао неповређен т. ј. да је продавцу сем продате земље остало још довољно земље по закону. Поменута одлука судска не може да има никакво правно дејство у погледу овога предмета а најмање дејство анулирања постојећег уговора о преносу поменутог имања на купца, јер да би једна одлука судска могла да произведе тако правно дејство она би морала бити саопштена заинтересованим странама које би имале права жалбе на исту одлуку, која би тек по својој извршности могла да произведе правно дејство, а овде није тај случај јер се одлука у „архив" не саопштава заинтересованим. Њом се хоће само да натерају заинтересовани да у интересу брзог рада на време по наредбама судским поступају. Са наведених разлога незаконита је пресуда тога суда од 8-111-1912. год. Бр. 9578. и као таква не може опстати по закону. Прв. суд није усвојио горње примедбе, већ је дао ове своје противразлоге: „Не могу се усвојити горње примедбе са ових разлога: I. Из пресуде овога судаБр.9578 од 1922. год. види се да су овде у спору два парчета земље која стоје независно једно од другога, као и докази којим тужилац жели да докаже својину њихову тако: 1.) Тужилац Г. тражи својину земље купљену од туженог В која постоји у селу Ш. За доказ својине овога земљишта, тужилац Глигорије се позвао на саслушање туженога В. од Н. првостепенога суда од 2-У1-188/ г. по коме је В. извршио пренос на њега, тужиоца, признајући и сам да је Н. Прв. Суд одбио потврду ове тапије зато што ни он ни продавац В. нису по наредби судској поднели уверење о томе да В. сем овога продатога имања остаје довољно земље како то тражи тач. 11 Правила Министра Правде додатих код чач. 4 а. § 471 грађ. судс. псст. Према овоме вели да интабулација туженога К. П. коју је 1908. год. ставио на ово имање, као својину В. а за дуг В. не вреди. 2.) Тужилац тражи и својину земље коју је вели купио од И. Л. а коју је И. продао тужени В. За доказ овог свог тражења поднео је уверење општинскога суда од 6-1У 1884 год. Бр. 1935 којим се тврди да је В.