Бранич

Број 4.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 69.

ово имање продао И. Л. а које је И. доцније продао њему — тужиоцу. Ово суд истиче нарочито зато, што су примедбе II оделења К. С. обухватиле и ово имање под 2, ма да докази нису онаки, како их третирају примедбе. II. Погрешно налази II оделење К. С. 1.) да се, по § 294 Г. 3. тужилац Г. има сматрати као сопственик спорног имања само по том основу што се тужени В. на дан 2-У1-1887 год. саслушао пред ницжим првостепеним судом, да је део свога имања продао тужиоцу Г. 2.) да је по том основу, за тужиоца Г. ирелевантан факт што је суд одбио тапију од потврђаја, због неподношења уверења о остатку земље продавцу В. 3.) да се интабулације К. П. по § 314 Г. 3. има сматрати за неважећу, јер је, вели се, стављена на туђе им ње т. ј. на имање тужиоца Г. а не на имање туженога В. као дужиика П. Овом погрешном мишљељу II оделења К. С. првостепени суд налази потврде у следећем: а) По § 225 у вези § 226 Г. 3. да ко постане господарем ствари, мора је законом прибавити, с тим да се за свако законом прибављање ствари изискује пуноважан основ и закони начин, који су по § 227 грађ. законика и различни с погледом и на ствари које се прибављају. Услед тога је законодавац у § 292 Г. 3., у вези законодавног решења од 16-1У-1850 год. В. Бр. 571 и 13 јула 1850 год. В. Бр. 1197 у погледу непокретних ствари прописао и засебан начин њиховог пробављања. Тако по § 293. грађ, зак. цреносилац непокретних ствари мора бити сопственик истог, по § 294 грађ. зак. сопственик се мора лично или преко нарочито овлашћених лица пред првостепеним судом изјаснити да је дотично имање продао одређеном лицу, а по § § 295 и 296 грађ. закина наређује се суду да по спужбеној дужности пази, да ли су испуњени сви услови које му ови и остали законски прописи стављају у дужност, те да пренос може бити извршен и потврда судска на новога господара - купца може следовати. Између осталога законодавац је у § 471 тач. 4 Г. П. у вези тач. II Правила министра Правде додатих код овога законског прописа императивно ставио у дужност суду да се при преносу непокретнога имања од стране лица које се земљоделством занима, претходно увери да ли дотични продавац сем продатог имања има још довољно земље за себе и своју породицу, како тај законски пропис тражи.

Како се из поднетог уверења види да је суд позвао наредбом продавца и купца да у остављеном року поднесу уверење о остатку земље продавцу В. па то нису учинили са чега је суд тада Нишки решење.м својим од 12-VI1903 год. Бр. 7452. одбио од потврде и преноса на купца Г. па пошто је ово решење извршно постало, акта оставио у архиву, а не само да је административном одлуком на коју стране немају могућност да се жале оставио акта „у архив"—онда се тиме има сматрзти да је уговор куповине и продаје који је закључен између тужиоца као купца и туженога као продавца, раскинут без обзира на њихово саизвољење куповине и продаје јер се то противи одредбама § 538. грађ. законика по коме предмет трансакције између приватних лица не могу бити ствари, које се тичу јавнога покоета и које нису могућне и дозвољене. Према овоме, сам протокол саслушања туженога В. пред Нишким Првостепеним Судом преставља само пуноважан основ за прибављање својине а никако као доказ да је продато имање постало његова својина, јер му оскудева закони нанин прибављ&ња, а та је потврда судска о препосу тапије на купца Г. Пошто ни продавац В. ни купац Г. ни тада ни доцније, све до 1911 год. нису покретали питање о издавању тапије нити су подносили суду доказе о остатку земље продавца ни В. протествс.вали што је тужени А. ставио интабулацију на то имање за обезбеду свог потраживања од туженога Г. има се сматрати да су и тужилац Г. и тужени В. и сами сматрали да је уговор куповине и продаје између њих раскинут тако да је ово спорно имање остало као својина В. на које је тужени П. имао права ставити интабулацију па је и ставио, своју интабулацију на имање свога дужника туженога В. Ако би остало налажење II оделења К. С. да уговор куповине и продаје и даље стоји између тужиоца. Г. и туженога В и да је по томе основу саслушање о преносу пуноважно и по њему тужилац постао сопствеником-онда би то одвело до таквих шпекулација између продавца и купца а на штету трећих лица, да би продавац са купцем могао спекулисати, према повериоцима, било једнога или другога. Друпш речима поверилац продавчев зна из судских књига да је суд одбио од потврде тапију по којој је продавац извесно своје имање продао некоме, па стави интабулацију на то имање као својину продавчеву, па се доцније после 20 година одбијени купац по