Бранич

Страна 86.

Број 5.

ликом доношења ових одлука не траже да сесаслушање напред поменутих ли-ца по претходној истрази врше и у присуству њихових бранилаца, кад никојим законским прописом то није предвиђено. Ради једнообразности судске праксе, а да би се и ове учестане жалбе одстраниле, молио је Касациони Суд, да му на основу тач. 2. §. 16. закона о своме устројству изволи дати мишљење о томе: је ли иследник у свима случајевима, кад оптужени или његов бранилац захтева да се ислеђење врши у присуству бранилаца, дужан да браниоца позове и да ли би саслушања која су извршена без присуства бранилаца у таквим случајевима имала законске вредности. Касац. Суд у својој Општој Седници проучио је ово питање па је на основу тач. 2. § 16. зак. о своме устројству нашао: Начелна Одлука Опште Седнице Касационог Суда од 27. децембра 1919. год. Бр. 5901, као што већ њен датум показује, донесена је, на основу тач. 1. § 16. ззконао устројству Касационога Суда, под Уставом од 1903. год. који је претходио данашњем Уставу, а са обзиром на другу алинеју чл. 153. тога ранијега Устава, којом алинејом било је прописано да „окривљени може, ако хоће, имати браниоца и у претходној истрази у свима кривичним делима." У том смислу, поменугом одлуком узето је да окривљени, као лице под истрагу стављено, може. ако хоће, имати браниопа кад се на кривични испит узима, и да бранилац тада, што се прве одбране тиче, има иста овлашћења која закони дају и окривљенима. Дакле, не и више. Па и тада, да истражна втаст предузима испит окривљенога у присуству браниоца, ако се бранилац већ налази ту, али да није дужна испит одлагати или прекидати и чекати на браниоца, а још мање старати се да овога добави. Најмање се може узети да истражна власт мора вршити саслушавање сведока или њихова суочења у присусгву <браниоца, ако овај или окривљени то захтева. јер право присуствовати томе нема ни окривљени из разлога сасвим појмљивих за истражни систем. Кад при свем том неки од првостеп. судова, како се тврди горњим актом Госп. Министра Правде, ниште решења истражне власти о истражном притвору или кад приликом питања о стављању под суд по § 161. кр. п. ово питање не решавају, него предмет враћају истражној власти, да

саслушање и суочење сведока изврши у присуству браниоца на захтев овога даги окривљенога, онда такво поступање тих судова не може наћи ослонца не само ни у којем пропису нашег законика о кривичном судском поступку него ни у оној одлуци опште седнице овога суда. 'Гакво поступање тих судова могло је потећи само од судија који у датом случају нису имали пред собом поменуту одлуку опште Седнице, а о њој нешто знају само по магловитом и нејасном, а свакојако погрешном, свом осећању из ранијега читања. Као што је напред речено, одлука Опште Седнице донесена је са обзиром на други став чл. 153. ранијег Устава. Државни Устав нема таквог прописа. Он, уопште, не помиње браниоца за време истраге кривично-правне. Остаје, дакле, да се поступи онако како се то прописује закоником о кривичном судском поступку. А овај Законик зна само за браниоца пред судом на главном претресу, као што се то јасно види из његових прописа у §§ 10, 185, и 186. При свем том може се узети у обзир да ни данашњи Устав државни, ни Законик о судском кривичном поступку, никојим својим прописом изречно не забрањују лицу под истрагу стављеном имати свога браниоца и у истрази и да ће бити у духу савремености ако се испит окривљенога врши у присуству браниоца кад то овај или окривљени захтева и кад се бранилац, тога ради, већ налази ту, тако, да се не мора нарочито позивати или добав/вати. Тада бранилац има иста права, у погледу сазнавања доказног материјала и права жалбе, која има и окривљени, али не и више, а нарочито не и право да присуствује саслушавању сведока, њиховом суочавању међу собом или са окривљеним, узимању мишљења од експерата и другим процесним радњама. Дајући поново ово своје мишљење, Општа Седница Касационога Суда нема шта више да додаје, ни мења у ономе што се већ налази у њеној одлуци од 27. децембра 1919. год. Бр. 5901. осим што налази за потребно да Господин Министар најхитније и најстроже опомене судове да од сада несме бити случајева овако лакших и непромишљених решавања, јер она долазе под § 127. Каз. Законика, с нарочитим обзк« ром на важност коју има брзина рада кстражних власти у кривичним делима. Ј.

0 тумачењу и примени ТБр. 176. зак. о таксама. (Мишљење Опште Седнице Касац. Суда од 8-1У-1925г. бр. 442.) Лознички прв. суд доставио је да код Касац. тражи наплату такса за жалбе на решење по Суда постоји неједнака примена ТБр. 176. под предметима забране, по томе законском пропису Д. II ззк. о таксама, тако, док једно оделење сматрајући и забране као неспорне предмете, а