Бранич

Стр. 188.

„Б Р А Н И Ч"

Број 9. и 10.

вилника, којом се даје право царинарници да може казнити посредника са 10.000 дин., ако његов помоћник „у царинарницу долази у напитом стању". Такав је смисао последњег става чл. 30. тог Правилника, а то је противно јасном принципу о субјективној, личној.одговорности виног учиниоца дела. У вези са горњим случајем, стоји и други случај, где Министар Финансија у члану 59. Царинско-Поморског Правилника прописује казне за кријумчарења извршена бродовима. У овом случају Министар Финансија је издејствовао од Нар. Скупштине да му чл. 73. Закона о буџет. дванаестинама даде овлашћења: да правилником пропише казне за речена кријумчарења. Ни ово није према уставу смело да буде, јер се по чл. 8. Устава, казна може само законом одредити, за дела само законом унапред предвиђена. Правилник није закон, те је и само то скупштинско овлашћење у основи противно Уставу и представља једну недопуштену аномалију. По том разлогу Скупштина би

могла да даде и Министру Правде овлашћења да пропише правилником нове казне, па шта више и да тим правилником оквалификује нека дела као кривична, јер је тако слично и Министар Финансија учинио и чл. 59. Поморског Правилника — а то би био један правни поп зепз. Закон се сме само законом мењати, и кад се у садањем чл. 147. Царинског Закона предвиђена дела кријумчарења и за њих већ одређене казне, није се смела та одредба Царинског Закона ни мењати ни вређати, па ма било, противно Уставу и дато Министру Финансија овлашћење чл. 73. буџетског закона о дванаестинама (за април-јули 1925. г.) да „пропише казне" за кријумчарења извршена бродовима. Уопште, крајње је време, да се једном стане на пут доношењу разноврсних закона и њихових измена, на брзу руку, путем буџетског финансијског закона, а нарачито давању овлашћења министрима да расписима и правилницима негирају и мењају Устав и законе који постоје.

ОБУСТАВА ТОКА ЗАСТАРЕЛОСТИ И РОКОВА У КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ (ТШОПХОДНОСТ ЈЕДНЕ НОВЕ УСТАНОВЕ У КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ У ОПШТЕ) — БОРА С. МИЛОЈКОВИЋ СУДНЈА БЕОГРАДСКОГ 1'РГОВАЧКОГ СУДА

Да ли одговара осећају правице и ономе неписаном праву што почива у правној свести нашег поколења овако схваћена установа кривично-правне застарелости по којој застарелост тече и онда кода није било могуће никакво спровођење истраге ни судбеног поступка ? Ново доба настало услед ратова створило је извесну сада јасно уочљиву социјалну промену у друштвеним односима, а са тим и у правној свести, која промена мора неминовно повући за собом и промену у кодификацији, ако се не жели да закони не буду несагласни са потребама народа и реакционарни па и застарели према правној свести као извору писаног права. Тако идеје, које су се у праву пре 10 год. једва назирале у рудиментима, сада су се јасно испољиле и неминовно траже свога изражаја у закону. РегуЛисање нових односа, сада јасно уочљивих намеће неминовност чак и нових правних установа, од којих је

једна обустава тока застарелости и рокова у кривичном законодавству. Док је питање о роковима чисто процесне природе, то већ није случај са застарелошћу, јер је њена правна природа спорна. Већина 1 ) сматрају застарелост као материјално-правну установу код које је у питању застарелост права. Други 2 ) је узимају такође за материјално-правну установу, али сматрају да она у законодавству носи знаке негативне процесне претпоставке или процесне сметње. Трећи 3 ) је сматрају као основ ништења права на оптужбу, као процесну сметњу способну да произведе, истина посредно, материјално-правно ре-

') Лист: § 76., Живановић § 87. П. (а са њима и: Бернер, Гајер, Хајице, Шице, Самуели, Хелшнер.) 2 ) Ргапк § 66., СМзћаизеп § 66., 4: до 11 (са Опенхаром, Ришом, Ајслером и др.). 3 ) Ргапк ВтаПп§ 1. 815. и 823. (а овако и: Мајер, Глазер, Леве и др.).