Бранич

Број 9. и 10.

„Б Р А Н И Ч

Стр. 189.

флексне последице, што треба да је учини установом процесуалне природе. Оволико о правној природи постављеног питања. Сама правна установа застарелости везана је за истек времена ради практичног извођења циљева правног поретка. Из текста закона види се намера законодавца да регулише случаје у питању само у нормалним приликама. Но пошто је могуће да наступе прилике, које нормалан ток створи испретурају онда се и тај изузетан случај мора у закону предвидети, па ако нова норма захтева нарочити рок за истек времена, то јој се мора дати тај рок, рок нарочити, рок изузетан. Право у снази у нашој држави у свом хетерогеном кривичном законодавству не дотиче се тога. Немачки Казнени Закон 1 ) дотиче се тога једнострано у свом § 69: „Застарелост застаје за време у које се кривична истрага на основу законских прописа не може или почети или продужити. Ако почетак или продужење кривичног поступка зависи од каквог претходног питања које се мора решити у каквом другом поступку, то застарелост застаје до његовог решења. Ако је за кривичну истрагу по казненом закону потребан захтев или овлашћење". Овде наилазимо нешто што личи на обуставу тока застарелости, али веома органичену: обуставу само услед правне немогућности законске за рад власти као и услед потребе за решењем каквог предходног правног питања, чије је решење од утицаја на решење кривичног питања (на пр.: питање о важности или ништавности првог или другог брака код кривичног дела бигамије). Но ипак овде немамо ону праву обуставу, овде имамо само застој застарелости. Са простим преношењем ове иначе добре институције овако каква је у наше ново кривично законодавство (како је то предвидео и § 75. пројекта казн. закона за Краљевину Србију од 1910. г.) ствар не би много добиЛа премда је то несумњив прогрес јер овај случај не обухвата обуставу застарелости услед фактичке немогућности тј. наступања извесних прилика које: (рат, епидемија, поплава) потпуно онемогућавају власти у функционисању. Потребно је дакле за будућност ову ствар расправити у нашем будућем једном закону за целу земљу на много широј основи и од ове основице постављене у том §-у Немачког Казненог Закона. Стапањем разних кодификација сада у важности код нас у

1 Од 15. маја 1871. год.

једну, која ће одговарати иотребама новога живота целе државе, олакшаће се ово питање, а ово у толико више што данашње разне кодификације немају потребног ауторитета ни код народа ни код судија из појмљивог разлога (: као преживеле реакционарне, без воље са фактичким стањем ствари и т. д.) Мотиви за расправљање свију питања о застарелости на широј основи од досадање јесу у главном ови: Несумњив је факт да су рат и ратне прилике поред лаког уочљивог застоја и пертурбација у економским и приватноправним односима у опште били створили извесну врсту застоја и у јавио-правним односима, којих су само један део кривично-правни односи. Тај застој је био лако уочљив за време самог рата и непосредно за њим. Данас већ време баца свој мистичан вео и сакрива тамом много што шта што је за време рата сваком било јасно као на сунчану дану. Приватно-правни односи су јако разгранати, везани за живот како појединачан тако и колективан многобројнијим везама, и зато се и најмањи поремећај најпре и најлакше опажа на њима, много лакше него поремећај на односима заштићеним одредбама јавно-правног карактера. Замашни и велики догађаји у историји повлачили су увек са собом новине и измене у кодификацији, која мора да се прилагођава тако поремећеним и измењеним односима, и иде за њима из простога разлога да једнога дана не изгледа преживела. За извесне велике догађаје на пр.: рат, опазило је се да у приватно правним односима цовлаче стално последице исте природе, па је се са поузданошћу могло извести правило, да је било неопходно потребно установити обуставу тока рокова за успуњење извесних обавеза да би се избегла инсолвенција ратних учасника, да би се избегли јаки потреси економски који се лако могу претворити у праве друштвене катастрофе и т. д. То је права природа узрока постанку грађанско-правног закона о мораторијуму, који се јавља као предохрана за заштиту ратом (ујз татг) угрожених приватно-правних односа, превенција прогиву штете проистекле услед евентуалне доцње (тога). Али се не треба вараги спољашношћу да промене и пертурбације не иду даље од приватно-правних односа. Оне засецају исто тако дубоко и у домен јавног права, где долази и кривично право. Постављено питање у конкретном случају јесте врло де-