Бранич

Стр. 190.

„Б РАН И Ч"

Број 9. и 10.

ликатно и спада у домен јавног права, а тиче се питања о застарелости права на тужбу и застарелости кривичног дела, а поред тога дотле и питање о роковима одређеним за важност извесних кривичнопроцесних радњи Сва ова питања из области јавног права у току самог рата, а и непосредно за њим била су везана за обичне мирнодопске рокове и истек времена, како је то предвидео и изворник нашег казненог закона, а за њим и остали казнени законици других држава. Пропустити те рокове значило је изгубити једно право за које је везано често и нешто много више него само уски интерес који заштићава казнени пропис у питању. Треба ли доказивати да су ти обични рокови били одвећ кратки, тако кратки за људе заузете и спречене ратом да је било немогуће вршење права у границама тих рокова. Немогућност вршити своје право често значи бити лишен правне заштите. И када се ко појављује у друштву лишен те заштите, тако рећи стављен изван закона, онда зар он није мета и плен за против друштвене елементе, зар он са својим интересима није привлачна тачка за деликвенте ? Код овакога стања ствари број деликата и деликвената расте, и у гоме и лежи оно психичко објашњење увећаног криминалитета за време рата и одмах за ратом, јер закони писани за нормалне прилике оскудевају у санкцијама које појачавају правну заштиту за доба рата и одмах за њим. Да буде највише користи од решења ових питања - требало их је решавати за време самога рата када су се та питања првом постављала и тако рећи наметала. 1 ) Умесност постављеног питања види се из ових примера. Да ли је на пр. справедљиво пустити да застаре многа кривична дела за време рата само услед техничких разлога што државни органи и сами спречени ратом нису били у фактичкој могућности да раде на кривичним предметима. Још маркантнији је случај са истрагама и суђењем на територији на којој се воде операције, а нарочито на територији која је поседнута непријатељем када власти суверене државе и ако егзистирају налазе се у позадини, а врло често ван места своје месне надлежности, услед чега је вршење власти фактички немогуће само формално и номинално. Ј ) Ми смо о овоме у 1915. год. учинили и конкретан предлог Народној Скупштини у бр. 113. „Правде" од 1915. год. са мотивацијом која је предмет ове расправе.

Нешто је слично и у пределима непоседнутим од непријатеља па чак и удаљеног од операционе ратне зоне где је рат као највише неодољива препрека приморао власти да запоставе сваки даљи рад на истрагама и суђењу па да, тако рећи, сасвим рад на томе прекину, јер су са самим наступањем ратне опасности и мобилизацијом дошли многобројни важни послови као: брига о друмовима, старање о избеглицама, извршење наредаба војних власти, нресељавање у позадину ван ратне операционе зоне државне архиве а са њом и кривичних предмета појединих надлештава ит.д. који су послови као од јачег државног интереса бацили у засенак све остале послове. Зар онда није очигледна штета по правом заштићене интереса појединца ако се дозволи да повуче за собом навршену застарелост тај факт што власт није могла сама на пр. за месец дана ништа учинити против учиниоца зато што су се на њеној територији развијале ратне операције. Такође не би требало допустити да се у корист деликвента наврши застарелост за подизање тужбе зато што је повређени војни обавезник и био у фактичној немогућности да прекине застарелост тужбом, јер је на пример био тешко рањен, заробљен, опасно оболео од епидемије на неколико дана пред навршену застарелост. Оваквим пропуштања рокова од стране оштећеног није манифестована ни његова воља за напуштањем права за заштиту свога оштећеног и угроженог интереса. Фактична немогућност државне власти да ради на ислеђењу и суђењу у овим случајевима не треба да значи повлађивање деликвенту да и даље прекршава норме. Све се ово најбоље илуструје на примеру: кривично је дело према некоме учињено наравно пред рат или у почетку истог, на је он као учесник у рату допао ропства и у њему остао две године, такав би онда према актуелним законским одредбама изгубио право за подизање тужбе за све злочине, преступе и иступе учињене према њему јер је он ратом као неодољивом силом (Vјз таЈог) био спречен да врши своје грађанске функције. Оваква норма актуелног права наводно не одговара правици. Не значи ли да је према једном таком мученику за Отаџбину силом догађаја и спреченом да врши своја права у свом обиму као у нормалним приликама било допуштено учинити мноштво кривичних дела управљених на његову имовину и његову част?! Зар за деликвента то не би била