Бранич

Стр. 206.

„Б Р А Н И Ч"

Број 9. и 10.

чије, него што то закон регулише, сматра као да никако није ни дат. Противу система по коме би било довољно да је прекупац уопште сазнао за продају ма на који начин и ма којим путем, говори и то, што би у примени тај систем одвео компликацијгма и споровима, што не би био знак његове основаности. Према свему горе изложеном и изкази сведока на рочишту код првост. суда, које је Апелац. Суд, одобравајући пресуду прв. суда, узео за доказ о тужиочевом сазнању за продају спорног имања, с обзиром на горенаведено, немају никакве важности за расправу овога спора... Београдски Апелац. Суд није усвојио ове примедбе, већ је дао овакве против разлоге: Ради расправе овога спора, меродавно је тумачење § 671 грађ. зак., који опредељује да продавац ваља да јави онима који право првенства за куповину имају. Ово јављање, које уосталом за продавца не представља никакву обавезу, може логично и да изостане, нарочито кад је смесничару већ ствар на други који начин позната. Ту је, дакле, главно сазнање смесничара о извршеном акту продаје, а није у питању и начин, на који је до овог сазнања дошао, јер и јављање од стране продавца као и стварно сазнање ма с које друге страо има потпуно једнако дејство за смесничара прекупца, ради заштите његовог права прекупа. Од заинтересоваиих лица: продавца, купца и прекупца, највише индиферентности показује продавац, што се тиче одржања закључног правног посла купоиродаје, јер је продавцу стало поглавито до продаје имања и до закључења цене, а чињенца: ко ће ово имање купити и новац положити, сасвим је од спорЕдног значаја за њега, те према томе, једино од воље продавца (јављања или најавлЈања) не може зависити и важност таквог посла, нарочито према купцу, пошто и онај други начин сазнања из § 673 грађ. зак. може да изостане, ако од странака не буде захтевано издавање тапије. Продавац, дакле, као најмање заинтересован, нити је дужан да јави, нити има неке нарочите користи од гога да продаја остане у сили. Што се пак гиче купца, чији интерес највише долази у питање, ради сигурности закљученог правног посла, има он поглавито да се извести о томе, да ли је смесничарима, који би евентуално имали прече право откупа, позната продаја, а не и томе, да ли су они о овоме баш од самог продавца извештени, јер по-

јам: познато је истоветна последица како јављања од стране продавца, тако исто и сазнања ма на који други начин, нпр. што је прекупац био присутан при закључењу уговора о купопродаји, или што га је сам купац известио. Ако се, дакле, докаже да је смесничар-прекупац знао за продају, као што је то у овом случају то сведоцима утврђено, онда се као најприродније и најлогичнија претпоставка има узети, да га је продавац о томе известио, односно, да је то од продавца као свога смесничара ма на који начин дознао, па према томе и није потребно још нарочитих доказа о самом чину јављања од стране продавца, које у ствари служи само и једино као средство ради стицања свести код смесничара-прекупца о чину продаје, а која се свест може стећи и путем сазнања на какав други начин. Овај акт јављања нити је нека нзрочита дужност, а још мање неко лично право продавчево, те да се оно не би могло и од које друге стране извршити. Законодавцу није заиста стало до тога, да се свест о сазнању продаје код смесничарапрекупца (§ 671) постигне једино јављањем од стране продавца, које је јављање само средство за постигнуће циља, јер нема разлога да законодавац у грађанском законику придаје таку одсудну улогу са искључивим карактером пуноважности једном средству, које би једино имало да служи као доказ о сазнању прекупчевом, а сва друга средства и начине, помоћу којих се може постићи истоветан циљ, да искључи, а која средства управо и не спадају у област Грађанског Законика, већ се имају третирати по нормама грађ. судског поступка. Ради поткрепљења горњег навода, служи поред осталих прописа и § 510 грађ. зак. који такође регулише одношаје задругара-смесничара, а по коме старешина задруге не може без знања осталих пунолетнух и ожењених мушких глава што отуђити, но ако баш он што сврши, па за годину дана од времена „када су други дознали " они не противуслове ни на суду ни ван суда, оно остаје стално. Као што се види, овде законодавац уопште не помиње начин, на који задругари имају дознати за продају, и према томе њихово сазнање се може на разне начине постићи и разним доказним средствима утврдити. Па кад ни овде законодавац не даје никакве привилегије каквом нарочитом средству за сазнање, то ни у § 671 грађ. зак. где је реч о праву прекупнине и где је такође услов-