Бранич

Број 9. и 10.

„Б Р А Н И Ч

Стр. 207.

љено извесним роком од сазнања, није му била намера да искључиво само извешћу продавчевом придаје моћ проузроковања сазнања код прекупца, кад поред продавца може ом и на други начин до овог сазнања доћи и пре но што се продаја судом потврди. Ако би се усвојило гледиште Касационог Суда и исто доследно извело, на име: да је законодавац нормирао само два начина, којима прекупац може бити пуноважно извештен о продаји: извешће продавчево (§ 671) и судом потврђена тапија (§ 673) — онда у случају кад би и једно и друго изостало, па доследно и саслушање странака, ни потпуно судско признање прекупца у самоме спору, да му је продаја имања била позната, не би могло послужити купцу као пуноважни аргуменат за остварење права прекупчевог, ако се дакле то сазнање не би засновало на извешћу продавчевом н.пр. ако би купац смесничару-прекупцу доставио писмени уговор о закљученом правном послу купопродаје, и прекупац ово пред судом у спору призна, — то у смислу примедаба одељења Касационог Суда не би било пуноважно, јер по њима трећег начина за сазнање законодавац не признаје, док би у ствари сасвим исто дејство било, па ма с које стране да је достављање иуноважног писменог уговора о купопродаји извршено. Но, и кад би се баш узело да је законодавац искључиво хтео да извешће о продаји има да потиче од продавца, он није определио и начин на који продавац ваља да јави, као ни то, да ли ово продавац има да учини пре извршења продаје у виду претходне понуде смесничарима, или по извршеној продаји. Зато се ова нејасност и непотпуност законске норме има објаснити и допунити логичним тумачењем. И према томе, кад у закону није одређено на који начин и у којој форми продавац има смесничаре да извести, као да ли писмено или усмено пред влашћу или путем сведока и др„ онда се има претпоставити. да је прекупац извештен од продавца, кад се каже да је он знао за продају, јер у ствари као извешће има се сматрати не само и једно формално јављање продавчево, већ и свака друга чињеница као н.пр. кад продавац у присуству смесничара продају изврши, јер ово извешће није никакав свечан акт који би се у законом прописаној форми имао извршити. Зато, ради отклањања компликација, а не стварања истих, као што примедбе налазе, у вођењу спорова, и у циљу спречавања

изигравања постављеног начела о праву прекупниие, има се и са гледишта правичности признати систем какав је и законодавац извесно замишљао, да је довољно стварно и доказано сазнање продаје од стране прекупца, па било се оно заснивало на претпоставци да је стечено путем извешћа продавчевог или на какав други начин, који је по прописима грађ. суд. пост. способан да створи доказ о пуноважном сазнању код прекупца о самом факту продаје, као и условима, о уговореној цени, што се све сматра као главна ствар, а не личност продавца, који не само што није дужан да извести смесничара, већ извешће њсгово може да садржи и лажне податке о условима продаје, нарочито о уговореној цени, тепрекупац мора бити принуђен, ради сазнања правог стања ствари да се послужи другим путем и другим средствима, нпр. обраћањем на посредника или самог куица или његовог пуномоћника и т. д. За горње гледиште говори још и та околност, што законодавац извесно није хтео једино да заштити интересе прекупцн, а купцу да избије из руку свако друго средство, којим би могао утврдити, да је прекупац дознао за продају, јер би ово очигледно ишло на штету стабилности у закључивању правннх послова. Дакле и заштита интереса купчевог не сме се изгубити из вида, јер он управо највише савесности у оваквим пословима и споровима показује. А с обзиром на поратно стање, на судовима је да не дозволе изигравање дотичних законских прописа од стране смесничара — прекупца, договорно са продавцем, што нарочито налази потстрека у скакању цена непокретних имања после рата, а што раније законодавац наравно није могао предвидети, па следствено ни регулисати. Општа Седница Касац. Суда одлуком својом од 5. Септ. 1924. г. бр. 6344 усвојила ове противразлоге беогр. Апелац. Суда као правилне и на закону тзсноване, а одбацила напреднаведене примедбе свога одељења. Износећи и овај интересантан случај о пречем праву куповине, налазимо да је крајње време, да г. Мин. Правде, законодавним путем расправи ово спорно питање о пречем граву куповине; јер, као што се из досадашњих наших излагања види, још није потпуно утврђена сталност наше јуриспруденције по овоме тако важном питању, које је, због своје заплетености и неједнаког расправљања, проузроковало велики