Бранич

Стр. 174.

„Б РАН И Ч"

Врој 9. и 10.

име оратора у правом смислу, а нико му није био раван ни код ког другог народа. Јака амбиција Демостена да бриљира у вештини говора, неуспеси у његовим првим покушајима, његова неуморна истрајност у савлађивању свију његових физичких и интелектуалних мана; његово драговољно затварање у подрум да би могао што мирније студирати и беседе спремати; његово декламовање на морској обали да би се могао навикнути на ларму бурних скупова и са шљунком у својим устима да би могао поправити природни недостатак у говору; његово вежбање код куће са голим мачем, висећи изнад његових рамена, да би могао сузбити један свој неграциозан покрет, коме беше навикнут, — све су ове околности, које износи Плутарк, пуне охрабрења како за оне који се баве речитошћу, тако и за оне који хоће да покажу како вештина и прилежност веома много могу да учине за прибављање врсноће и преимућства, којим сама природа, изгледа, није била рада да их обдари. Презирући намештен, афектиран начин говора, који су у то доба реторичари употребљавали, Демостен се окренуо снажној и узвишеној речитости Перикловој, и силној и ватреној форми, те главне особине његовога стила. Најглавније беседе Демостенове су т. зв. Филипике и Олинтије. Племенитости самога предмета, часности и узвишености народног интереса, који у њима провејаваше има се у многоме приписати за постигнут успех Демостенов. Смер је дакле његов био, да изазове гнушање својих суграђана противу Филипа Македонског, отвореног непријатеља грчке слободе. Да би успео у томе, Демостен употребљава сваки подесан метод да одушеви грчки народ, чувен својом правдом, хуманошћу и вредношћу; али у више прилика и подмитљивошћу. Он одважно изобличаваше ту његову поцмитљивост, као и неинтересовање ујавним пословима; али, у исто време, својом вештином једнога оратора он изазиваше мисли на славу њихових предака, као и на то да је грчки народ још у пуном цвету своје силе и као такав природни заштитник грчке слободе. Према говорницима, својим противницима који беху на страни Филиповој и који наговараху народ на мир, Демостен није имао никаквих обзира, отворено или пребацујући да су издајници отаџбине. Те његове беседе беху веома силне и пуне плаховитости и топлине. Употребљене фигуре никада он

не тражаше нарочито, већ увек произлажаху из самога предмета и врло их штедљиво употребљаваше; јер сјај, украс и величанственост, не беху главне одлике његових ораторских састава. Енергија мисли њему својствена, чини његову славну репутацију и ставља га изнад слав. говорника свију времена. Он беше бујица, којој ништа није могло да противстане. Свога противника он понесе свом жестином, оцртава његов карактер најцрњим бојама, и нарочита заслуга такве беседе је да су сва описивања у њој прекрасна, и веома живописна. Стил му је снажан и концизан; речи су његове врло изразите и музикалне и ако се не може рећи да су нарочито биране и удешаване. Демостен је у свакој прилици био озбиљан и страсан, узимао је сваки предмет у највишем тону,- никад се није спуштао ниско, нити узимао ма какву ствар у шали. Ако се може наћи какав недостатак у његовој речитости, то је, што се покадшто граничи са опорошћу; може се, дакле, узети да му недостаје само благост и љупкост, што Дионисије од Халикарнаса приписује његовом сувише великом подражавању Тукидидовом беседничком начину, који беше његов велики стилистички модел. Али ти су недостаци много више накнађени његовом дивном и изванредном силином његове снажне речитости, која одушевљава иубеђује, која загрева душу и неодољиво осваја срце и разум слушалаца. Веома жалим што морам да престанем даљи говор о Демостену. После Демостена Грчка изгуби своју слободу, а говорништво само чамаше и за тим сасвим пада у стари и слаб начин говорништва, који беху унели тад реторичари и Софисти. Код Римљана говорништво беше такође достигло до великог ступња у својој најсјајнијој и највеличанственијој форми. Римљани беху дуго војнички народ, потпуно суров и невешт у свакој врсти лепе вештине, која беше уведена код њих тек доцније када беху покорили Грчку, и Римљани заиста увек признаваху Грке за своје учитеље у свима гранзма вештине и науке. Међу ораторима пре Цицероновог доба помињу се и старији Катон, Грацијус и Антонијус. Последњу двојицу Цицерон сматра као најбоље говорнике и описује их необичном лепотом, у своме дијалогу „сје Ога*оге" и другим реторитским делима, исго