Бранич

Број 11. и 12.

„Б РАН ИЧ"

Стр. 237.

показано, да радња саучешћа не задовољава онај први захтев, а њиме је опет условљен онај други, то онда излази да у радњи саучешћа, строго узев, нема ни један од тих захтева, па према томе радња саучешћа нема ни своју самосталну противправност. Разуме се, да тиме никако није казано, да радња саучешћа уопште није противправна, јер тиме би се негирали прописи позитивнога права, који за радњу саучешћа предвиђају казну. Сасвим је логично, чак и

АИРИ РОБЕР

Награде треба да буду сразмерне раду потребномза вођење спора.учињеној услузи, материјалном стању клијента, најзад вештини адвоката и његовој професионалној вредности. Значи да ово омета свако таксирање и никада адвокати нису примали мешање судова и власти по овом питању. Постоји један славан пример. То је штрајк адвоката Париског Парламента под Хенрихом IV. Лоазел оставио нам је, у свом дијалогу под називом Раз^шег, опис пун укуса и живота. У години 1602. догодио се овај значајни сукоб. Пре тога, Сили је био позвао првог председника „да спречава прекомерност адвокатских награда". Повод сукобу дао је војвода од Луксембурга, који се жалио лично краљу да му је његов адвокат тражио 1500 златника да би га бранио пред парламентом. Сума, за то доба, била је огромна. Парламенат је донео, поводом ове тужбе, одлуку којом препоручује адвокатима да се, у будуће, управљају према уредби Блоа. Ова уредба, из године 1579, која је дотле била само мртво слово на хартији, прописивала је да су адвокати дужни давати потписану признаницу о примљеним наградама, чији износ није могао промашити 30 турнуаских ливара. Вест о овој одлуци проузроковала је узбуђење свега адвокатског реда.

по обичном појму истога, да је подстрекавање гезр. помагање противправно. Само услед своје специалне природе, услед своје потпуне подређености главној радњи, и противправност радње саучешћа, (исто онако као и само њено постојање), условљена је једном туђом противправношћу, која, опет, од своје стране мора да буде самостална. А ту самосталну противправност има само радња извршења овог или оног кривичног дела.

Узалудни покушаји двадесет четворице старијих адвоката нису изменили то стање и Р. Диамел, доајен, на челу, говорио је уиме својих колега да би се Парламенат навратио на своју одлуку. Парламенат потврђује своју одлуку: адвокати има да се поклоне или уклоне! Сутрадан, 19. маја, 307 уписаних адвоката одлучили су да напусте свој позив и оду корпоративно у суд да тамо потпишу своје изјаве. 21,маја, при отварању суђења узалуд су судије тражили адвокате у судској дворани. Немогуће је било наћи једног. Четири узастопна дана се иста сцена поновила и председници били су принуђени да прекину суђење и одложе извиђање. Узбуђење је било велико. Објаве су растурене по Паризу да би се у очима публике оправдало држање адвоката. Најзад краљ Хенрих IV, својим личним посредовањем, учинио је крај овом необичном штрајку и нашао решење које ће задовољити осетљивост свију. У принципу остао је при одлуци Парламента, али је молио адвокате да се врате своме позиву и ставио им до знања да ће нова одлука, пажљивија према достојанству адвокатског реда, бити неизоставно донета. У ствари, практично, адвокатски ред добио је спор и никада се више није обраћала пажња уредби Блоа. Сукоби у судском заседању. — Обично једним компромисом, у коме сваки остаје

Н А Г Р А Д Е (ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ АДВОКАТ) С ФРАНЦУСКОГ НРЕВЕО — Д. Д. БРАНКОВИЋ СУДИЈА