Бранич

Стр. 238.

„Б Р А Н И Ч"

Број 11. и 12.

на својим положајима, свршавају се мали сукоби које професионални живот рађа каткад између адвоката и судских лица, и где самољубље, у питању једне и друге стране, заузима веће место од самог сукоба који га је створио. Најчешће, незгодно упадање каквог нестрпљивог и пргавог судије, рађа између адвоката и судије каткад измену доста живих речи. Ови сукоби, срећом малобројни, постојали су од вајкада. Сам Лоазел жалио се на оне судије „који нас прекидају и ометају у целом нашем делању". На свој начин добацио им је овај епиграм: Ко извиђа брзо и не саслушава Тај не суди добро. Камис, у XVIII столећу, у својим списима о адвокатском позиву, жали са своје стране „упадице које су, у извесним парламентима, чињене с времена на време адвокатима за време давања речи као опомена да заврше што пре: упадице врло непријатне и веома незгодне које много замарају адвокате и не чине част председнику". Он нам набраја згодне одговоре адво^ ката тако безобзирно ометених: „Браниоче, завршите, рекао је једнога дана председник из Новиона адвокату Димону, који није био завршио своју реч. — Готов сам да завршим, одговорио је овај смело, ако суд налази да сам доста говорио да бих добио спор са трошковима, у противном имам такве важне разлоге да иставим да ми је немогуће да их изоставим, јер би изневерио своју дужност и изиграо поверење којим ме је моја парнична страна почаствовала". Председник није више упадао и адвокат могао је мирно да заврши своју одбрану пред судом, који је био пажљивији. Има случајева где, не прекидајући ди* ректно адвокате, судије својим држањем манифестују своје нестрпљење. Шта се догодило адвокату Фуркреју који је давао реч једнога дана, кад је видео председника да тражи мишљење својих судија.

Тада, подижући нагло свој глас, Фуркреј одмах узвикну: „Нека ми суд додели бар једну милост! — Шта желите ? упита га председник сасвим изненађен. — Молим да буде допуштено суду, да ми изда писмено којим би се оправдао пред мојом парничном страном што суд суди мој спор и не саслушавши ме!" Збуњен, председник постаде пажљив и пусти га да пледира до краја: добио је тај спор. Али шта треба радити кад председник викне, као што је учинио, говори се, један данашњи судија: „Доста је већ, браниоче! суд од тога више ништа не разуме! треба једном да донесе пресуду". Као леп одговор, био је и онај који је учинио адвокат Делаверди првом председнику који му је пребацио, да својим држањем није водио рачуна о поштовању суда, који му је указао част примајући сина у ред касационих судија: „Господине први председниче, одговори оштро Делаварди са лепом отвореношћу да је мој син био човек који би се држао право, не бих га ни поставио да седи". У истом смислу, поменимо такође овај други приговор: „ауторитет је на једној страни, разум може бити на другој". Клери, духовит и заједљив, одговорио је једном нестрпљивом председнику који му је учинио ову примамљиву понуду: „Нема одбране, браниоче, нема осуде?" овим простим речима: „Ја нисам крив, ти добри судијо, себе ослободи !" Најзад, да би то послужило као свршетак свима овим сукобима, поменимо реч једнога адвоката кога је председник веома брутално опоменуо на поштовање судства, и који се задовољио да му одговори са достојанством: „Без сумње, судство има право на наше поштовање! Али, адвокатски ред има право на пажњу!" То је одиста израз ситуације, а такође правило које не треба у будуће никако заборављати .