Бранич

Стр. 176.

„Б Р А Н И Ч"

Број 9. и 10.

мета то допустила. Страст се ту лако не појављује, говорник се слуша више хладно, на њега се мотри строже, и он би се изложио смеху, када би и само покушао да упогреби онакав тон и онако снажан и висок глас који је својствен говору пред народним збором. - Најзад, природа и деликатност предмета који се расправља пред судом, захтева другчију врсту говорништва него на народним зборовима. На овима говорник има много пространије теме. Ретко је он ограничен на ма какво правило. Он може да расправља своју тему са различне стране, и да употреби сваку слику или фигуру коју његова уобразиља може да створи. Међутим пред судом говорник је ограничен на прецизност занона и законских уредаба. Уобразиљи није допуштен велики домашај. Са тих разлога, доста је, да је судско говорништво много ограниченије, много трезвеније и обузданије, него ли говорништво на јавним народним зборовима. У старо доба, говорништво је много више него правосуђе, изучавано од стране оних који се спремаху за право-браниоце, Код Римљана тада беше установљен нарочити ред људи звани прагматици, чија дужност беше да судским говорницима пруже сва потребна знања закона удотичном процесу, која правна знања они само стављаху у популарну форму и представљаху их у таквим бојама речитости, које беху најподесније да придобију наклоност судија пред којима говораху. Потребно је овде напоменути да је, тада, и у грађанским и у кривич. судовима било у опште много више судија него што је то данас и да су они сачињавали неку врсту народног збора. Тако, чувени суд атинског Ареопага беше састављен од 50 судија најмање. Када беше Сократ кажњен гласало је против њега 280 судија. У чувену парницу Милона, Цицерон је говорио пред 51-им изборним судијом и имао је то преимућство што је своју беседу држао, не пред једним или неколицином учених судија и зналаца закона, као што је то случај данас, већ пред готово читавим збором римских грађана. Отуда сва та уметност народног говорништва коју налазимо код римских говорника. Тада сузе, саучешће и сажаљење беху често у употреби, и њима се много припомагаше за добијање парница и ослобођење оптужених. Извесни обичаји, који би се сада сматрали као театрални, беху у општој употреби пред римским судовима, као нпо. не само окривљени беше обучен

сав у дубоку црнину, већ је пред судије била доведена и цела његова породица, па и његова мала деца, која дирљивом кукњавом и горким плачем придобијаху судије да им ослободи њиховог храниоца. Пре него што пређем на неке поједино- I сти које се тичу судског говорништва, морам, најпре нарочито нагласити, да основ доброг гласа правозаступника и успех његов увек лежи у темељном познавању његове правне струке; у озбиљној дакле студији правних принципа и закона. Јер, ма колико да је велика говорничка вештина код њега, ако је његово знање закона површно, мало ће бити људи који ће му хтети да повере своју парницу. — Осим те предходне дубоке личне спреме, неопходно је потребно да правозаступник поверену му парницу из основа проучи, тако, да буде господар свију факата и околности које се ње тичу. На ове су ствари говорници обраћали најозбиљнију пажњу и с правом су сматрали као потребну основицу за свако говорништво које се може употребити у пледирању. Цицерон нам каже (у II књ. с!е Ога*оге) да он увек врло дуго разговара са сваким клијентом који дође да га пита за правни савет, и то насамо како би се његов клијенат могао изјаснити слободније; да му ставља примедбе и да пледира парницу са клијентом као да он беше његова противна страна, желећи да дође до праве истине како • би био потпуно обавештсн и готов да да одмах одтовор на сваки евентуални приговор и примедбу противникову; и да најзад, по одласку клијента, он сам сва факта одмераваше и оцењиваше и то у три различна својства: лично његовог као заступника свог клијента, затим у својству судије и најзад као заступник противничке стране. — Он веома строго критиковаше и нападаше оне адвокате који нису хтели да уложе довољно труда у предузетој ствари, сматрајући их не само као срамне небрижљивце, већ и као непоштене и варљиве људе. Претпостављајући да један правозаступ- . ник располаже потпуним знањем закона у опште, и посебним одредбама по којима се има расправити дотичан процес, — њему ће инак и речитост веома много помоћи у пледирању и знатно допринети да постигне жељени успех. Било би потпуно нетачо закључивати, да, стога што је стари популаран и ватрен начин пледирања сада у великој мери напуштен, нема места говор-