Бранич

Број 4. и 5.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 63

би биле пресуде и решења иностраних судова, с том разликом, да се за такве пресуде и решења не би тражио узрок реципроцитета (чл. 220., последњи став), већ би се имало узети да он између судова једне јединствене државе ео 1рзо постоји. Велики Суд не може усвојити први начин поступања из разлога, што између закона на другим правним подручјима и између црногорских закона постоје крупне разлике не само у формалном него и у материјалном законодавству, тако да се не би могле са стране наших судова поставити извршне клаузуле дотично извршивати пресудеи решења, којим могу биги повређена основна начела нашег законодавства и нашег обичајног права. С тога је Велики Суд мишљења, да се прописи чл. 220. Г. С. Г1. имају примењивати на пресуде судова са других правних подручја наше државе, аналогно пресудама иностраних судова , не условљавајући узајамност у смислу задње алинеје цитираног члана т. ј. на основу конвенција, јер ова узајамност мора постојати између судова једне исте државе". Најзад огласио се и наш Касациони Суд у Београду, који је ово питање претресао у својој Општој Седници и под Бр. 2197. од 11. марта 1924. г. донео следећу одлуку: „Кад по државном Уставу од 28. јуна 1921. г. постоји Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца као једна и јединствена држава, онда је логично и у духу Устава, да и све њене власти и сви њени судови, у које, разуме се, спадају и берзански судови из других подручја — имају се сматрати као установе једне исте државе, без обзира на то што су њихове одлуке донесене по разним материјалним и формалним законима, који су у неким покрајинама привремено, до изједначења законодавства, и даље остали у снази. Јер јасна уставна наређења о јединствености државе на челу са једном врховном државном управом, искључују сваки појам о каквом противном разумевању законских прописа о овоме, а нарочито оних одредаба, који се односе на извршење одлука судских и других власти ове државе. Према томе сви правни акти и све њихове одлуке, које су постале правоснажне после прогласа државнога јединства, не могу се сматрати као одлуке страних судова, већ као наших — домаћих судова, па их као такве и треба извршивати од стране наших извршних власти, и то по оним прописама за извршење, који важе за територију на којој се имају „извришти". Из свих ових мишљења, која су садржана У напред поменутим одлукама, види се, да и наши највиши Судови нису сложниу томе,

да ли се на све одлуке наших судова имају применити закони прописи који важе за одлуке домаћих судова, што, природно, ствара још већу забуну у већ постојећем хаосу. У осталом изгледа, да су највиши судови доносећи ове своје одлуке закорачили у једно поље, које уопште не спада у њихову компетенцију. Није овде у питању саобразност у примени законих прописа, него овде постоји очигледан сукоб' између устава и закона, који се не може изравнати никаквом одлуком Касације или Врховног Суда. У случају сукоба устава и закона, судска власт мора претпоставити закон, јер судови суде и извршују своје одлуке по закону а не по уставу — чл. 48, Устава. Устав је програм, који представља највиша начела државног уређења, којих се морају придржавати управна и законодавна власт; али за судску власт уставни прописи не важе док не буду поновљени у форми обичних закона. Ово начело је сам уставотворац санкционисао тиме, што је у Устав унео категоричку и безусловну одредбу, да судови изричу правду и извршују своје одлуке по законима. Према томе, док је један закон на снази, судија је дужан применити га, ма он и не био својом садржином уставан, јер по нашем Уставу судија није позван да испитује уставност закона. Ствар је законодавне, а не судске власти, да законе, који су у супротности са уставом, измени или сасвим укине. У нашој правној литератури заступљено је додуше и мишљење, да уставно начело, по коме судови суде на основу закона а не по уставу, није без изузетка. У прилог овог мишљења наводе се закључне одредбе нашег Видовданског Устава, у којима се каже, да чим Устав ступи у живот, престају важити сви правни прописи, који би му били противни. Сви ти прописи, по овом мишљењу, сматрају се као непосредно укинути Уставом, дакле лишени важности за све државне власти, па и за судску. Према овом мишљењу, код свих закона који су претходили садашњем Уставу, за судове би се поставило питање, да ли су њихови прописи још у сагласности са Уставом — из чега би следовало, да код закона изданих пре 28. јула 1921. год., када је садашњи Устав ступио у живот, судови би имали право, а за законе издане после тога датума, немају право да цене њихову уставносг. Са овим мишљењем не можемо се сложити из једноставног разлога, што ниједна одредба нашег Устава не признаје судовима такво праио. Напротив постоји уставна одредба, којом се императивно и без икаквог огоаничења наређује судовима да суде по по