Бранич

Страна 222

„Б Р А Н И Ч"

Број 12.

га заступа." Реченицу у првом ставу: „Одбор ће о томе известити Апелациони Суд ради обавештења подручних судова" треба изоставити као израз једне излишне формалности, у суштини безначајне, али довољне да отежава рад и иначе већ преоптерећених судова. После § 25. требало би додати и један засебан § који би се односио на сигнатуру. Он би гласио: „У свима расправама пред редовним грађанским, административним и специјалним судовима заступаће грађане и друга правна лица адвокати, који су једино овлашћени да подносе сва акта за судске и административне спорове. Изузетно моћиће у своје име таква акта подносити и себе пред судовима заступати она лица, која су правно образована и ако нису адвокати. Акта поднета без сигнатуре ти судови неће узимати у поступак". АсЗ § 26. — У другом реду првог става израз „корпорацијама" требало би заменити реченицом „и свима установама које суде". Овлашћење адвокатских приправника за заступање ваља ограничити само на првостепене, среске и окружне судове. Код виших судова, као' и код управних судова, за заступање треба да буду овлашћени само адвокати. Разлози за то су појамни: велико правно и животно искуство, критичка израђеност и темељна теоријска спрема несумњиви и неопходни су услови за оне, који желе сарађивати код виших судова, што адвокатски приправници не мсгу испуњавати. Ас1 § 28. — Први став овог §-а требало би изменити те да гласи овако: „Величина награде која припада адвокату за његов рад, труд и губитак времена у заступању одређује се погодбом, која је обавезна за клијенте. Но она код процењивих предмета не може ни у ком случају прећи једну четвртину вредности спора. У случају да се погодбом не одреди висина награде, одредиће је суд код кога је ствар расправљана у првом степену према тарифи коју израђује Адвокатска Р^омора а одобрава Минисгар Правде. Апелациопи Суд у тим споровима решава у последњем степену. Ако одмеравање награде тражи клијент зато што адвокат одбија да то учини, суд ће му наложити да у одређеном року поднесе рачун о својој награди и трошковима, јер ће се иначе награда и трошкови одмерити на основу података које клијент изнесе. У овом случају одлуком се има расправити и питање да ли је рад, који је адвокат извршио, био потребан и користан за право заступање и у колико је он био оправдан са погледом на саму ствар и постојеће прилике.

И у овом случају одлуке Апелационог Суда извршне су. Ова друга околност је од пресуднијег значаја да се усвоји систем дисциплинске уредбе место да се у закону о адвокатима унесу ови одељци који говоре о дисциплинским кривицама и казнама. То нарочито с тога, што се код нас закони у опште врло тешко мењају, а закон о адвокатима, осим тога, по несрећи није симпатичан парламентарним круговима, где сва друга питања уживају већу популарност. Зато је потребно и иначе цео закон израдити што је могуће савршеније, како се неби указала потреба за скоре исмене и допуне у њему. Још један разлог говори у прилог доношења засебне дисциплинске уредбе. Тај је разлог јемство да ће Савез Адвокатских Комора несумњиво више штитити интересе адвокатског сталежа и предлагати увек и на време све модификације које би дисциплинска уредба током времена изискивала. Што се тиче самих норми у израђеној основи закона о адвокатима у погледу дисциплинских кривица и казне, које су садржане у §§ 51.—117., оне су у главноме добре, али ипак и у њима има извесних претераности и нецелисходности. Поједини прописи не одговарају нашим друштвеним приликама и не би се могли усвојити онако како су израђени. Но при свем том овај их реферат наје обухватао, пошто би те измене требале да уђу у опсег рада на изради дисциплинсксууедбе и морале бити предмет засебног проучавања и критике. Ас1 118. — Установа адвокатског пензионог фонда врло је мало и слабо озакоњена израђеном основом закона. Ова институција је захтевала непосредно већу пажњу сталне комисије за израду закона и морала је бити правилније схваћена и решена него што је то ушњено. Установа пензионог фонда од огромне је важности за све сталеже и друштвене редове. Питање обезбеђења у старости и изнемомоглости свих слободних раденика, како физичких тако и интелектуалних, од еминетне је социјалне важности и савремена законодавства свих земаља то схваћају као најважнији државни задатак. И када је већ освештано правило да се свугде решење тога проблема изводи са најдубљим проучавањем, онда је необјашњиво како је одбор, који је спремио ове основе, тако једну важну институцију само бојажљиво додирнуо једном једином одредбом, која још има и ту карактеристику да је условна у својој тези, док се у свима прописима сличних закона предвиђа обавезност пензионих фондова. Зато