Бранич

Страна 148

,Б Р А Н И Ч"

Број 8 ц 9

Правде, међутим, у питањима изборних радња апсолутно је искључена. Ако се овде елиминише и надлежност Државног Одбора, ствара се могућност да судови примењују законске прописе сасвим произвољно, неједнообразно и различито. Надлежност судова при изборима своди се на чисто формалне околности. Баш зато подвргавање њихово у тим пословима под надзор Државног Одбора не може се сматрати ни чудно ни незаконито. У пракси се два-три пут појавила потреба да се донесу начелне одлуке о примени извесних одредаба Закона о бирачким списковима. Сваки пут је Министар Унутрашњих Дела преко Министра Правде тражио од Београдског Касационог Суда да донесе своје мишљење о примени тих одредаба, сходно тачки 2 Закона о његовом устројству. Да ли је то мишљење тражио и од осталих врховних судова у земљи, није нам познато. Али, и ако их је тражио, није немогуће да је добио различита мишљења. Шта је онда с тим постигао? Место стварне неједнакости у схваћању и примени поједине законске одрецбе, неједнакости која би могла и нестати исто тако фактичким путем (што би у току времена, а уз помоћ теоретичара, све судије могле усвојити исто мишљење), долази формална неједнакост, званично призната и стимулирана. Разумљиво је да ће се судови држати тих мишљења највиших судова у земљи, али сваки суд мишљења само свога врховног суда. Кад тако ствар стоји, не изгледа ништа природније него од Државног Одбора тражити таква мишљења и омогућити њему да их и по сопственој инициативи издаје. У Државном Одбору се налазе, поред председништва Скупштине, председници свих врховних судова у Држави. Судиски је елемент у огромној већини ту заступљен. Не може ли се узети да је између осталога баш због околности што су судови помоћни изборни органи одређено да њихови шефови долазе за чланове врховног изборног органа? Место да сваки Касациони Суд у појединим правним областима Државе даје особена мишљења о примењивању изборних норми, природније је да то чини Државни Одбор у коме су заступљени сви председници тих касационих судова, па чак и већину у њему сачињавају. Шест таквих председника и председник Државног Савета чине преко две трећине чланова Државног Одбора (од укупно десет). Учешће председника Државног Савета у томе је овде корисно, што и Савету подређени судови, управни судови, такође врше врло важне изборне функције за обласне и среске изборе, а сам Државни Савет представља још увек врховну контролну инстанцију над

правилношћу обављања општинских избора у Србији. Да су, међутим, управни судови постојали у време доношења Изборног Закона, њима би несумњиво био поверен знатан део изборних послова које обављају редовни судови, зато што су их обављали и кад управних судова уопште није било. У сваком случају, Закон о бирачким списковима важи, скоро цео, за све врсте избора: и за изборе скупштинске (државне), као изборе обласне, среске и општинске. Кад би, према томе, постојао један Касациони Суд за целу земљу, ни његова мишљења не би обавезивала управне судове и Државни Савет, док би свим судовима било теже не послушати мишљење о разумевању изборних норми највишег изборног органа, у коме сарађују и решавају председници свих њихових врховних судских инстанција. Ово мишљење не би, истина, правно обвезивало судове. Али правно не обавезају судове ни „мишљења" Касационог Суда; то нису начелне одлуке по тачки првој поменутог члана Закона, него само мишљења дата на основу тачке друге истог члана. Мора се признати да Државни Одбор није формално ниједном одредбом овлашћен да даје таква мишљења. Његова је надлежност, може се приметити, строго Законом ограничена (чл. 7, 8, 33, 50, 53 и 83 Изборног Закона), и тим одређеним правима и дужностима не сме се ништа ни додавати ни одузимати. Кад би то мишљење преовладало, ове наше рефлексије имале би важности само сЈе 1е§е {егепсЗа, оне би могле послужити као предлози за целисходно и правно адекватно решење тога питања законодавним путем. Ми ипак мислимо да ни <1е 1е§е 1а1а нису наши закључци апсолутно немогући. Ако Закон није изречно признао Државном Одбору право да утиче ма како на рад нижих изборних органа, специално судова, он то није дао ни врховним судовима. Ове чак није нигде означио као изборне органе уопште, док се из свих наведених чланова Закона јасно испољава фигура Државног Одбора као врховног изборног органа. Редовни врховни судови су само репрезентовани у једном изборном органу кроз своје председнике, али тај орган је баш Државни Одбор. Начело једнообразне примене законских наредаба важи као освештано начело правног поретка, које се и уставима прокламира (на пр. чл. 4 Видовданског Устава, по коме су сви грађани пред законом једнаки и уживају једнаку потпору власти; те једнакости нема ако се исти законски прописи различито примењују уз толеранцију и на очиглед државних власти). Да Државни Одбор општи са свим властима и има извесно право заповедања, у питањима избора, види се из чл. 7