Бранич

Страна 166

,Б Р А Н И Ч"

Број 11 — 12

кривице са мишљењем и једне и друге власти иа основу § 41. крив. суд. пост. налази: да је за вођење кривичне истраге по предмету ове кривице надлежна иследна полициска власт са разлога: што ће се по § 76. Зак. о зашт. аутор. права, до ступања на снагу Законика о судском кривичном поступку од 16-11-1929. год., за преступе из Зак. о зашт. аутор. права примењивати општи пропис Закона о поступку судском у кривичним делима који важи за територију надлежног суда, а у овом случају § 6. Зак. о пост. суд. у крив. делима за Краљевину Србију, пошто за представљено дело из § 73. Зак. о зашт. аутор. права није предвиђена специјална надлежност и поступак за вођење крив. истраге по овом закону, а § 53. истог закона говори само о суђењу преступних дела из Зак. о зашт. аутор. права а не и о вођењу кривичне истраге по истим делима. Душан П. Мишић судија Варошког Суда § 2. Кр. Законика и противразлози Скопљанског Апелационог Суда од 22 фебруара 1930. год. Бр. 1934.*) Да би се разумео § 2. Кр. Законика не сме се губити из вида принцип пи11а роепа зте 1е^е и да је нов законик — закон, самим тим, што је заменио ранији, бољи т. ј. боље одговара садањем друштвеном захтеву. После тога, технички термини „законик" и „закон" не могу се бркати односно замењивати — као део и целина јер су закони (параграфи) поједини делови кр. законика. Налазимо, да претходно још напоменемо да сваки закон из кр. законика има — то није само овде случај посредну или непосредну везу са осталим законима из општег дела крив. законика а каткада и из посебног, и да сви ти прописи чине органску целину у посматраном крив. законику у датом моменту (тај закон има гравитациони положај). Покушајмо, у главним линијама, да применимо горње наше држање. При суђењу —• сматрамо да § 2. кр. законика везује и иследну власт — слику инкриминисаног дела из старог закона треба упоредити са оном, која се добија при додиру са новим — абстрактно узевши како у погледу елемената инкриминације тако и у погледу висине и врсте угрожене казне. — Овај рад даје најчешће и дефинитиван резултат. Посао конфронтације наставља се даље. Посматра се органска целина једног и дру-

* Види „Бранич - Бр. 1—6 од 1930. гчд. стр. 46.

гог закона. И ова фаза испитивања има виртуални карактер. Сада се, тек, намеће испитивање органске целине закона у погледу строгости и у односу на конкретан случај. — Налазимо за потребно да подвучемо да у ова три случаја субјективни моменат оптуженога не улазе у рачун. Најзад, долазе чисто индивидуални моменти оптуженога у оцену. Иако предњи начин испитивања, који је закон блажији, изгледа врло компликован, ипак, у примени, није тако, пошто садањи наш крив. законик, са својим модерним, хуманим и гипким одредбама упућује, готово, од првог момента, судећу односно истражну власт, којим путем може доћи до испуњења наређења из § 2. кр. законика. Признајемо, да поред оваквог педантног (не у најлошем смислу) начина истраживања, ипак се не може доћи до неког апсолутног решења, јер, најзад, шта је блажије а шта строжије спада, тако исто, у области релативитета. Стари се закон (а не Законик) може васкрсавати стриктно по наређењу § 2. кр. законика. Казати да се примењује стари законик у целини ако би неки параграф (закон) из тога законика био блажији по кривца, нетачан је израз односно представља збрку појмова, јер таква примена значи само да посматрани закон у својој органској целини подвргава кривца блажијој казни. Да је овако резоновање тачно, даје нам за право и чл. 4. Закона којим се стављају на снагу и уводе у живот кривични законик . . . А неће се ваљда рећи да се § 2. кр. законика и чл. 4. предњег закона искључују ! Ми нисмо имали намеру да се овде упуштамо у детаље. Нама је био циљ да скицирамо основне линије овог интересантног питања које, на жалост, неће имати срећу да се њиме правни свет дуже позабави, јер спада у ред ефемерних правних проблема. Изнећемо сада противразлоге Скопљанског Апелационог Суда : „У § 2. крив. зак. од 1929. г. усвојен је принцип примене блажијег закона у случају, кад је кривично дело извршено за време владе старог закона а пресуда се изриче у времену важења новог закона. При оцени питања, који је закон блажији, мора се водити рачуна о томе да ли је примењен само један законски пропис, или је примењен цео законик. У првом случају (ако је примењен само један законски пропис) мора се применити у целости онај законски пропис, који је блажији. У другом случају (ако је примењен цео Кривични Законик, као што је са-