Бранич

Страна 94

„Б Р А Н И Ч"

Број 3

и нове појмове о казни; она је посматра нарочито са гледишта социјалног и социјалне заштите. Стари појмови о казни као одмазди уступају место казни као социјалној заштити, или бар спајају ова два појма у једно, доводе их у логичну и органску везу с погледом на практичан циљ који има да се изведе. Истина је, да је у последње време и класична школа, на супрот средњевековним погледима на казну, заузела сасвим друго гледиште, али је она то гледиште објаснила првенствено политички с погледом на принцип правде, под утицајем учења енциклопедиста и хуманиста из краја XVIII века, — док је нова школа открила и показала поред политичког још и социолошки елеменат у појму и циљу казне. Па не само у томе, већ и у начину извршења казне она је успела, да ово издржавање казне измири и доведе у склад са особеношћу кривца, са његовим социјалним положајем као и са интересима друштва. Нова школа у кривичном праву, као што се види, поклонила је већи део своје пажње биолошким, социјалним и моралним елементима у проучавању криминалитета. У биолошком погледу она је истакла хипотезу рођеног злочинца. Ма да ова хипотеза, прилично смела, није потпуно научно доказана и утврђена, и зато остала само једна хипотеза, ипак она је била од врло великог утицаја при постављању разлике између т. зв. кривице по стању и тренутних криваца, па је у овоме погледу имала у извесној мери утицаја и на законодавство. У томе смислу она је и у практичном погледу за ту тежу врсту криваца пронашла превентивне мере, т. зв. мере безбедности и профилаксе сходно начелу индивидуализације казне, а у циљу обезбеђења друштва. У социјалном погледу истакла је начело посматрања социјалних и економских односа, који су од утицаја на формирање злочинаца и преступника, и прокламовала начело кажњивости у смислу социјалне заштите. Напослетку створила је низ мера, како у корист криваца тако и у корист друштвенога реда и мира т .ј. у циљу заштите правног поретка. У моралном погледу (и ако се поред тога и то узима као социјална мера), створила је установу условне осуде, условног отпуста и рехабилитације. За незнатне кривице, она само условно кажњава лаког преступника, јер неће да га излаже друштвеној порузи и да на тај начин од њега ствара незадовољника против друштва и распаљује гњев против социјалног уређења. Условна осуда показала се у пракси европских држава као одлична превентивна мера у смањивању криминалитета. Онога који се добро владао у казнионици шаље на условни отпуст, и ставља у могућност да се делимично врати друштву и поправља у раду и бризи за кућом. Условни отпуст такође је дао у пракси добре резултате. Оне који су издржали казну труди се да рехабилитира, и да их на тај начин уврсти у ред исправних грађана, скидајући им жиг срамоте враћањем њихових изгубљених грађанских права. Поред казне, која у