Бранич

Страна 104

„Б Р А Н И Ч 1

Број 3

једнице не би имао слично право избора у томе, шта ће да претпостави: своју зараду или кућни приновак. Али тежина питања лежи баш у томе, како да се задружни однос утврди, управо како је могућа заједница живљења и рада између једног лица које живи у Дурмитору, и једног,. које је печалбар у Аласци. У време када су донети и грађ. зак. и општи имовински законик појава печалбара била је реткост,. која је трајала краће време, те зато оба закона имају извесне празнине које правна логика мора да испуњава. Кад би се примила цитирана Перићева дефиниција о заједници живљења, која претпоставља: „Обитовање у истом дворишту", — „свакодневно дружење" а у најгорем случају „одвојено обедовање", онда би свако овакво удаљење од задруге или кућне заједнице представљало престанак чланства. Али ако се узме у обзир § 511. Г. 3. који каже: „Ко у задрузи живећи, но од задруге удаљен", онда произлази да се једно лице споразумно од задруге може удаљити, на пример отићи и у Америку, а у задрузи ипак остати, јер с њом није прекинуло* контакт, своје посебно огњиште није засновало, за задругу није престало да ради нити да у њен трезор плодове свога рада уноси. У овом случају узима се и код задруге и код кућне заједнице да је дотични задругар у свет отишао по међусобном пристанку и привремено, с тим да се након извесног времена поврати натраг у своје место — било с дугом или са зарадом. Ако је он све то време на страни живео као привремено одстрањени део свог задружног организма, ако је за своју матицу радио и привређивао и по печалби се у њу повратио те своје привремено напуштено место иза заједничке трпезе опет заузео — он тим није престао да буде задругар. По Перићу ово осуство од задруге не може бити неограничено, а за осуства која не прекидају задружни однос он узима: „бављење задругара у војсци ради одслужења сталног кадра (§ 528. Г. 3.), одвајање од задруге због школовања § 513. Г. 3.... или кад је задругар „предузео известан дужи пут са којег ће се вратити после годину дана" — (§ 513 Г. 3.) и т. д. У свим тим и сличним случајевима по грађ. зак., споран може бити само принов и приплод, управо она имаовина коју је задруга стекла за време његовог отсуства. По чл. 688. и 968. Општег Имовинског Закона, од којих пракса унеколико отступа,. код кућне заједнице ни то не може бити, јер сва добит која долази од радње појединаца док су у заједници припада кући, изузев случајева особине. Али однос кућне заједнице као и задруге престаје увек оног истог момента кад један задругар — ту у месту, или ван овог, оснује своју самосталну трпезу, почне да ради сам за себе и у своје име, а престане да плодове свога рада уноси у заједнички трезор. При овоме није потребна никаква формална деоба, јер је она таквим стањем стварно спроведена. Између