Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч

Страна 133

§ 297. грађ. зак. вриш даном увођења овога убаштињења у баштинске књнге и онај је господар, ко пре буде уведен у књиге судске — § 298 грађ. зак. а не одређује се по датуму или форми уговора куповине и продаје, пошто све до извршеног преноса код суда, продавац је потпун господар продатог имања према трећима и његова својина престаје тек изјавом пред судом о преносу на другог или условним убаштињењем, ако купац докаже пуноважан уговор. Према овоме, кад су и тужилац Јон и умешач Димитрије истог дан пријавили суду условно убаштињење, онда, ценећи еамо по овоме моменту, ни један од њих нема прече и искључиво право на купљено имање и пошто су оба права, која су по обиму и овлашћењу једнака, стечена једновремено на истој ствари, онда ако једно поред другога не могу у целости остати, Апелациони Суд је био дужан да по § 32. грађ. зак. оцени које од ових права има да уступи другом т. ј. које је јаче а које је слабије, имајући при том у виду доказане чињенице: 1 •) Да се је и пре стављеног условног убаштињења од обе стране имање налазило а и сада се налази у државини и на уживању умешача Димитрија по оенову уступљења самога продавца Војислава а да није било, нити је сада у државини тужиоца Јона. Ово се види из решења неготинског првостепеног суда од 4 -1Х -1920. г. бр. 19611 којим је поништена пресуда начелника ереза неготинског од 31-У-1920. г. бр. 888.. 2.) да је купац Димитрије и по основу нреноса од 7-П1922. г. пред судом извршеног од стране продавца Војислава постао неограниченим господаром но §§ 258, 292 и 298 грађ. зак. и то пре, него што је тужилац Јон повео овај спор противу Војислава. Не стоји ни разлог Апелационог Суда, да пресуда Неготинског првостепеног суда од 19-1У-1923. г. бр. 8115 у спору умешача Димитрија противу продавца Војислава за издавање тапије на исто имање, не може утицати на одлуку суда по овоме спору због тога, што је после њеног изрицања дозво-љено тужиоцу Јону мешање у исти спор, јер тужилац Јон није ни повео сиор, на који је упућен решењем од 22-1У-1923. г. и противу Димитрија а констатација суда у томе решењу да тужилац Јон ту парницу већ води, погрешна је. Према наведеном, кад тужилац Јон није повео спор и противу Димитрија нити је на овога или његове наследнике распростро своју тужбу а ови су много раније 27 -П -1922. год. под бр. 4414 повели спор противу продавца Војислава и пре -него што је суд Јоиа упутио на. парницу противу Димитрија и Димитрија иротиву Јона, већ имали пресуду од ] 9-1\М 923. г. којом је Војислав осуђен на издавање таиије а која је заснована на безусловном признању, те је као таква коначно и извршена, онда судови нису могли сами увлачити у овај спор као умешача Димитрија, односно његове наследнике па онда судити