Бранич

Страна 138

„Б Р А Н И Ч'

Број 3

даје право на угарско поданство, има спровести пред угарским судовима. Земаљски суд није ово гледиште примио, јер кад је у питању правни посао између једног страног поданика и аустријског држављанина, онда он сходно § 36 Г. 3. има бити закључен по праву Аустријске републике. Поред овога дејство уговора о адопцији везано је за Клагенфурт, где оба уговорача желе остати, те је тим пре потребна потврда домаћег суда, без које би уговор остао ван дејства у границама Аустрије. Врховни суд је усвојио гледиште земаљског суда са неколико интересантних образложења. Адопција је двостран уговор, који ствара један фамилијаран однос између усвајача и усвојеног. Дејство адопције простире се на обе стране, те за важност првог уговора морају бити испуњени услови законодавства обе државе. То не значи да уговор о адопцији мора бити потврђен код судова обе државе, већ да аустријски суд оног места где се уговор склапа, мора у обзир узети угарске законске одредбе, па према испуњењу њихових услова — о потврди донети одлуку. За адопцију аустријски закони траже извесне услове, али не и одобрење министра правде, док угарски закони то одобрење траже. Према томе ће аустријски суд мотрити да при адопцији буду испуњени сви услови које тражи угарско право. Ово министарско одобрење странке ће морати прибавити, јер без њега суд адопцију неће потврдити. Дакле аустријски судови при потврди једног уговора између аустријског и страног поданика примењују не само своје законе, већ и законе оне земље, којој припада дотични контрахент. Д-р Рад. Вук.