Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Странн 89

многих младих народа, бно је пренос, у Црногорски Народ уставних норама западних, културних, Народа. Где је специално В. Богишић унео у Законик Обичајно Право то је у Области Права породичних Задруга 5 ) (које Законик зове „домаћа кућа заједнида" или просто „кућа"). Тако, на пр., В. Богишић је пренео из Обичајнога Права у Законик установу просте задружне породице (отац са сином) у којој су такође по Обичајном Праву, добра породична (баштина стожер 51атш§и1, ћоте 51еа<ј), дакле својнна колективна а не индивидуална (римска, квиритарна), док, по нашем мишљењу 6 ), нема по Срп. Грађ. Законику од 1844 год. задружнога односа између оца и синова, у колико су у питању наслеђена добра (старина 7 ). В. Богишић је даље узимао (као н. пр. Утјешоновић; Кадиец) да је породична задруга прастара установа словенска као и то да је она прастара институција, мада, бар за нас, нису конклуденти аргументи да је породична задруга средњевековна установа изазвана фискалним разлозима (наиме порезом „димнине" 8 ). Једном речи, и ако је В. Богишић био формално следбеник Историске — Еволуционистичке Правне Школе, фактички он је, у изради Општега Имовинскога Законика Црногорскога, унео много рационализма, што, најзад, и сам М. Веснић признаје 9 ). У доктрини је био једно а у пракси, раду, В. Богишић био је, врло често,, друго. Интуитивно је био погодио прави пут и метод код закона, а то је: сарадња (заједничка акција) између нардне правне свести (која се развија, еволуира) и индивидуалности (реформатора и законодавца), интуитивно је правилно схватио физичко — психички карактер правних односа као и свих осталих појава.

5 ) В. чл. 686. а 708 и 964 а 970 О п ш т е г а Имовинскога Законика за Краљевину Црну Гору, званично издање од год. 1913., Цетиње. Међутим, што се тиче Породичнога и Наследнога Права, њих В. Богишић није обухватио Закоником изгледа, како мисли М. Веснић („Годишњица" ; бр. сН. стр. 153. и 154.), а то што су та два Права још у непрестаној еволуцији те се не могу кодификовати. (Да додамо да о законском наслеђењу има одредаба у Законику Кнеза Данила Првога од 23 Априла, 1855. год., по и. к., а. наиме у чл. 50. а 57. : овај законик би, евентуално вредео и данас, с обзиром на чл. 69. одељ. 2. и 3. О. И. Законика). Приметићемо да из овога разлога, не би онда требало, уопште, по еволуционој школи, вршити кодификовање : како се може кодификовати „Јаз е"\№т§ 'У/егсЈеп, с!ез" (оно што је у вечитом стварању), као што веле немачки правници из ове школе ? Због тога уоп Зау^пу, један од оснивача Историско Еволуционистичке школе и није био насупрот ТћЊаи1:-у. Тћјћаи*—ову студију : Оћег сће Мо^шепсћ^кеК: ешев аИ^ететеп ћиг^егћсћеп КесМев №г Оеи1зсћ1апс1, 1840, N. Аиз^аће), за кодификовање Нем. Прив. Права (в. његову расправу: Уоп Веги! ипзегег 2еН 1иг Оезе^гдећип§ ипс1 Кесћ1з\ујззепзсћа{1, 3. АиИ. 1842, пеие АиН. 1892). Сам, пак, М. Веснић каже :. .. тако нема ни за право једног тренутка апсолутног мира, већ је и оно подложно непрестаном развијању као и друге стране народног живота : „Годишњица", пр. сИ, стр., 115. Свакако, претерано речено, бар у колико је реч о Имовинском Праву