Бранич

Страна 228

„Б Р А Н И Ч"

Врој 5

Логична конзеквенција ове теорије била би да онај кога извршење казне није застрашило не може бити кажњив. До истих резултата доводи и теорија поправљања. Поправља се онај ко је зао. Онај који је несвесно повредио правну норму није зао; према томе њега не треба ни поправљати. У интересу је друштва да се развија свест о правним дужностима, како би се исте што мање повређивале. Али ово се учи не у затвору већ у школи, у васпитним установама у опште. Закључак: Са гледишта правног основа казне и њеног циља неоправдано је кажњавати онога ко није свесан противправности свога дела. VIII. Под IV. наведени политичко правни разлози редактора пројекта 1910 против извињљивости правне заблуде, нису довољно убедљиви а ево због чега. Прво, нормалан човек редовно ће знати шта је правно допуштено а шта није. Стога ће му, у огромном броју случајева, бити немогућно доказати своје незнање. Ово у голико више што сваки човек има могућности да се на неки начин више или мање обавести о правним прописима. Његова индивидуална савест често ће га, у искушењима, уздржати од извршења дела; даље, његово занимање и средина у којој живи прошириће круг његовог правног сазнања. Друго, незнање закона треба доказати. Доказивати незнање закона значи доказивати један психички процес. А доказивати постојање одн. непостојање извесног психичког процеса тешко је. Подвлаче се потешкоће које би се наметнуле судији кад би он морао испитивати да ли постоји код извршиоца свест о противправности или не. Оне постоје. Али нови казн. поступак усвојио је принцип слободног судијског убеђења, и самим тиме велики део потешкоћа отклоњен је. С друге стране, судија сваки дан испитује разне психичке процесе: намеру, свест, могућност свести и сл., па данас ником не пада на ум да због тих потешкоћа брани пресумпцију кривње. Најзад, често се догађа да се оптужени ослободи због тога што му се умишљај или нехат није могао да докаже. Међу тима извуче се, очигледно, и по који истински кривац. Ово је исто толика штета као и кад би извршиоц дела, који је знао закон успео да убеди судију да га није знао и био, на основу тога, ослобођен. Ни мања ни виша. Осећај правичности у оба случаја једнако се буни. Треће, з<нање о противправности дела постоји не само онда кад је у то извршиоц био уверен већ и онда кад је он разложно могао сумњати да она не постоји. Овим је омогућено да се извршиоц казни за условно умишљено 1 и за нехатно к. дело.