Бранич

Страна 591

„6 Р А Н И Ч"

Број 12

чиновник или повереник, не може бити електор. Чланови о«ог колегијума гласају за претседника и вице претседника, али по правилу бар један од њих треба да је завичајан у другој држави. Гласачке листе чланова овог колегијума или електора, којих има 531 у целој Унији, отварају се у конгресу, где се дефинитивно у месецу јануару констатује избор претседника и вице-претседника Уније. Конгрес потврђује избор оног кандидата који је добио већину гласова. Ако више њих добију подједнаки број гласова, онда конгрес тајним гласањем бира једног за претседника, а ако ниједан кандидат нема потребну већину, онда се између пет њих с највећим бројем гласова бира претседник. Али кад се претседник бира на овај начин, онда се гласови броје по државама, а свака држава има само један глас. Кад би претседник и вице-претседник умрли или се онемогућили за своје дужности, онда би конгрес између највећих функционера изабрао једног за вршиоца дужности претседничких функција, а претседник највећег, федералног суда, обављао би дужност вице-претседника. Док у редовном случају конгрес само санкционише избор, у овом за праксу досада непознатом случају, конгрес бира и санкционише. Дистрикт Колумбија, у којему лежи Вашингтон не познаје ни активно, ни пасивно изборно право, нити уопште има својих електора. На тај начин око 400.000 душа не ужива изборна права, а ова законска реткост потиче отуда што је требало да престоница Вашингтон буде деполитизирана, како би државна машина на неутралном политичком тлу несметано радила. Маса сличних разлога узрок је да су престонице појединих држава смештене не у највећим, већ често у најмањим градовима са по 50.000 становника. Ако је учешће конгреса у избору претседника републике формалног карактера, изузев изузетних случајева у којима он и бира, код доношења закона конгрес Уније врши функције квалитативно сличне законодавним телима осталих земаља. Ако у првом случају оба дела конгреса раде заједнички у законодавству они су одвојени као два аутономна дома. Сваки дом има право да законске пројекте сам донесе. Тада их он спроводи другом дому, који предлаже своје амандмане. Дође ли до спора због тих законских амандмана, онда се покушава на заједничким конференцијама наћи компромисно решење. Не успе ли се, онда последња реч у законодавству припада сенату. То право сенату даје не само устав, већ и значај сенатора, који су — по два од државе — стварни лидери посланичког колегијума дотичне државе. Али има читава једна грана законодавства, ксја мора потећи не из сената, већ из дома претставника. То су финансијски закони о порезима и државним приходима, које дом предлаже сенату. Само сенат је у праву да путем амандмана,