Бранич

Број 2

„Б Р А Н И Ч

Стра»а 105

г. Бр. 13536 види, да је тужени Душан за поменуто дело ослобођен као невин, јер је Велики Војни Суд нашао, да је убиство извршено у заблуди, да је син тужиљин, убијени Живко био војни бегунац, те да га је на основу § 54. а казн. зак. ослободио казне као невиног, онда је Апелациони Суд по § 12. старог Крив. суд. пост. био дужан да своју пресуду заснује на овим чињеницама, утврђеним кривичном пресудом, које се у грађанској парници имају узети за потпуно доказане и ке мсрају се понова доказивати. Према томе, кад се из пресуде Великог Војног Суда види, да тужени Душан радњу, која је последица тужбеног тражења, није учинио намерно, већ из заблуде т. ј. из уверења да ту радњу врши по свом . праву команданта, онда је и Апелациони суд за оцену одговорности туженог и за штету, био дужан да оцени и да ра злоге о томе, да ли и по ком законском пропису постоји одговорност туженог Душана за накнаду штете, призашле из дела, које је у заблуди извршио, без обзира на то, да ли је само дело предвиђено и казнимо по казненом Законику или не." Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је у акту од б-Х-1931 г. Бр. 8427 дао следеће противразлоге: „Аргуменат Касационог суда, да је Апелациони суд, приликом доношења своје пресуде Бр. 4447 од 16. маја 1931. год. био дужан да да потпуну оцену о одговорности туженог Душана за тужбено тражење, јер је тужени за дело, из кога штета проистиче, ослобођен као невин извршном пресудом Великог Војног Суда а по § 12. старог крив. суд. пост., оно што је утврђено кривичном пресудом, има се у парници узети, да је потпуно доказано, — не може опстати у овом случају, пошто је и првостепени суд, који је пресуду донео, као и Апелациони суд, који је ту пресуду одобрио, ценио ово питање и одлуку своју засновао на прописима § 297. старог крив. суд. пост. и §§ 800., 801. и 821. грађ. зак. Факат, да је тужени Душан извршном пресудом надлежног суда ослобођен сваке кривичне одговорности као невин зато, што је био у заблуди, те према томе ово дело ненамерно, дакле неумишљајно извршио — не може бити од решавајуће важности по грађанско питање, које је предмет овога спора а то је накнада штете. И сам Апелациони, као и првсстепени суд баш је поступио у духу наређења § 12. старог крив. суд. пост. и узео за доказано оно, што је утврђено кривичном пресудом, т. ј. оне чињенице, које се том пресудом констатују у погледу кривичне одговорности а којом је пресудом приватна тужиља и упућена на грађанску парницу за накнаду штете, овим делом причињене. Питање кривичне одговорности туженога Душана, које је расправљено пресудом надлажнога суда, само по се-