Бранич

Страна 106

,Б Р А Н И Ч"

Број 2

б и, к а о т а к в о, одвојено је од питања накнаде штете, али радња истог, остаје увек као једна стварна чињеница и као таква у апсолутној вези са причињеном штетом и формира засебно питање, које у грађанском спору има да се расправи. Јер, и саме одредбе старог кривичног судског поступка §§-а 296 и 297 на то упућују. По II одељку §-а 296. суд ће упутити оштећеног на грађанску парницу кад би оптужени био оглашен пресудом да није крив а по §-у 297. истог закона, кад оштећени тражи накнаду штете, грађанском судији у овом случају не служи за мерило ослобођавајућа кривична пресуда. Према томе, грађанском суду за мерило има да служе одредбе и прописи грађанског Законика, по коме се овај спор и расправља. По одредби §-а 800. грађ. зак., онај, ко другоме какву штету учини, онај мора њу и накнадити. То је општи пропис, који V начелу прописује да се свака штета мора накнадити. По смислу §-а 801. овог зак. право на трал<ење накнаде штете од њеног проузроковача, условљено је његовом кривицом, било злом намером, било небрежењем. Оо1из или си1ра (било у кривичном, било у грађанском смислу), може бити од утицаја само на одмеравање величине накнаде, што представља особено питање, које у сваком конкретном случају има да се реши с обзиром на особеност самог тога конкретног случаја. По истом законском пропису, од накнаде причињене штете може се неко само у том случају ослободити, ако докаже, да се штета није његовом кривицом него случајно догодила, а из овога излази, да се само и једино за случај не одговара т. ј. за такве чињенице, које су наступиле независно, не само од људске воље, већ и од људске радње. Према томе овим законским прописом је санкционисано опште правно начело, да за случај нико не одговара (Сазиз 1ог1иЈ1иб и У|з тајог). У овом конкретном случају, који је предмет суђења и расматрања пред Апелационим Судом и који је расправљен пресудама овога и првостепеног суда, о случају не може бити ни речи, пошто је, као што се из акага види, убиство тужиљиног сина било последица радње туженога. То, што је та његова последица произашла из његове радње а која је резултат његовог небрежења или чак и заблуде, не може носити карактер случаја, већ нехата у најширем смислу те речи, (у који улази и заблуда) сачињавајући грађански деликт, јер, да би се могло узети да постоји случај, како то тражи § 801. грађ. зак. морале би бити утврђене и такве чињенице, које су штету проузроковале, које ни у чему нису зависне од туженог Душана и што у овом ковкретном случају није ничим утврђено. Па како је, напротив, несумњиво утврђено, да је тужеии био проузроковач штете, без обзина то,- што је исту у заблуди учинио, то је он за исту и од-