Бранич

Страна 76

„Б Р А Н И Ч"

Број 2

Фридерикуса Рекса или најгенијалнијег Микада, не морају у социјалним реформама увек делити гледиште свог парламента. Тако је, иоверен сувереној вољи апсолутног императора, јапански устав укоченији од иједног земаљског устава, а император неограниченији од иједног другог монарха. Императоров апсолутизам не ограничавају ни два савета, који су поред њега на врху организационе пирамиде. Први је џенро, савет старих, признатих државника, који у свим већим кризама и парламентарним потресима служи као саветодавно тело императору. О овом савету у уставу нема ни речи. Сазива га сам император, који није обавезан да следује саветима овог тела. А буде ли им следовао на штету свог народа, чланови џенра не могу бити за своје савете стављени ни пред какву орговорност. Док џенро-савет, једно вануставно и неодговорно тело даје савете у највећим кризама, друго једно уставно иако неодговорно тело, приватни савет, упућује императора у управним и законодавним функцијама, као и у вођењу међународне политике. Чланови приватног савета бирани су између најзаслужнијих милитариста, администратора и научника. Многи јапански правници установом ових савета покушавали су да докажу демократизам императора. Међутим све чланове тих савета поставља сам император за живота. Разумљиво је да он бира људе који су већином своје име стекли апсолутном оданошћу према Микаду, и који би били у стању, да захтеву, једног императора жртвују своје сопствено гледиште. А и кад би они били одлучнији и непопустљивији према императору, он није обавезан да прима њихове савете. Значи постојање тих саветодавних тела ни мало не потамњује неограничену моћ јапанског самодршца •— Микада. Парламенат Јапански устав нема ни једне одредбе о основним грађанским правима, ради којих су и постали сви устави. Али јапански правници из члана 29 устава изводе, да су по уставу загарантовани: слобода мисли, речи, критике и удруживања. И кад би тако било, све су те слободе у Јапану остале само на папиру. Ко својом критиком озлоједи велможе, а својом акцијом загрози њиховом миру и реду, тога чека судбина противника куће Борџија. Такви режими онемогућавају у пракси парламентаризам, који је јапанском народу на папиру поклонио Микадо. Под таквим условима, где се у свакој слободоумној коалицији или предузећу виде непријатељи сина Неба и Сунца, парламенат не може ни бити претставничко тело сувереног народа, већ једино императорово оруђе у савлађивању народа. Кад је император од народа 1890 год. тражио то оруђе, он је себе обезбедио од сваког изненађења. Уставом је парламенат подељен у два дома, а превласт племства и банкократије је у оба. осигураеа. Горњи дом или јапански дом лордова, чине 933 велможе, који су себе до Микадове забране називали протекторима династије. У тај дом улазе