Бранич

Страна 234

,Б Р А Н И Ч"

Број 5

ку, ипак пошто државни тужилац није само странка, но и чувар закона, пошто он заступа државу, ко.јој је стало до тога, да буде кажњен само онај , који је крив и у колико је .крив, — он не сме да делује у поступку партизански, страначки, но мора, у колико је могућно, сачувати објективност и достојанство. Тај став државног тужиоца лепо је обележен чувеним руским врховним државним тужиоцем Конијем, као састав „судије који говори"."') Што се тиче браниоца, њему се може опростити више узбуђености и мање објективности, мада је и њему за препоруку, да говори зиа^Иег т тос1о /огШег т ге. Њему је такође циљ помоћи суду у проналажењу и изрицању правичне пресуде. Али при том он има свој специјални задатак: утврдити и протумачити чињенице, које су се обелоданиле на главном претресу, у корист окривљеника. За браниоца не сме да буде меродавно његово властито гледиште на кривицу окривљеникову. Он може а понекад и мора да се прими одбране окривљеника, кога сам сматра кривим. Нарочито је то јасно, када је постављен за браниоца од стране суда; али исти принцип важи и за браниоца, кога Је изабрао окривљеник. Ту је мисао врло драстично изразио чувени ен.глески адвокат лорд Ерскин: „Адвокат, који одбија одбрану због свога личног схватања карактера окривљеникова, ставља се на место судије те осуђује пре доношења пресу,де и баца на кантар правде своју осуду, може бити погрешну, али у толико тежу, што потиче од адвоката". С гога .дуги спор, који се је водио у руској кривичној књижевности о томе, да ли се сме адвокат прихватити заступања у парници, у правичност које сам не верује, — бар за одбрану у крив^чном поступку решен је у горњем смислу. Чак храброст, која је потребна адвокату да брани оптуженика .за дело, које је изазвало нарочито узбуђење и револт у јавности, сачињава једну од најбољих његових врлина, јер јавно мњење може да буде заведено, може да греши, а правда не сме да се поводи за њим. Довољно је да се сетимо браниоца краља Луја XVI. Троншеа, Малерба и Де-Сеза V •Француској, браниоца фон Зона — Спасовића у Русији и др. чија су имена уписана златним словима у историји адвокатуре. Али бранилац не сме да постане јатак окривљеников. Он је везан за његове интересе, али не за његову вољу. Та је воља меродавна само код изјављивања правних лекова, иначе не. Бранилац мора обухватити умом и осетити срцем све, што може од добивеног на суду материјала да послужи у

2 ) А. Кони „пријеми и задаци обвињења* — „Нажизненом пути" Св. I912 год. 1