Бранич

Стрлна 222

„Б Р А Н И Ч*

Број 5

треби лежи разлог што се у свакој друштвеној заједници историски прво јавља судска функција, пре свих осталих друштвених органа, па и пре законодавне и извршне власти. Судска је дакле функција најстарија у сваком друштву. Из тога можемо да извучемо двоструки закључак: 1) да је она најважнија, и 2) да може да постоји независно од осталих друштвених функција које се пак не могу замислити без ње. Без ње у заједници владају хаос и анархија које заједницу убрзо доводе до распада. Судска је дакле функција први услов за опстанак и развитак сваке друштвене организације. Ово важи за свако друштво, било оно друштво појединаца или њихових група, па и за данас најглавније њихове групе, за државе, које такође не могу више да постоје без свога правосуђа. Да је судска функција постала пре осталих, па чак и пре државе, можемо најбоље да видимо на једном конкретном примеру, на римском праву које нам показује како је правосуђе остало приватна ствар грађана и како се тек доцније држава почела да меша и постепено створила обавезно државно правосуђе. Римска се држава у прво време дезинтересује за правосуђе. У њој влада, као и у другим примитивким заједницама, систем прнватне освете. У доба XII Таблица кривична су дела још сматрана као приватна ствар која интересује повређенога, а не државну власт. Повређени, или његова породица, имали су право личне сатисфакције, то јест право да се некажњено освете. Другим речима судска ,је функција припадала сваком појединцу, сваком члану заЈеднице да се он свети како зна и може, ако себе сматра повређеним. Државна интервенција, мешање, прво се појављује у виду замене права на личну освету, правом на новчано потраживање законом одређено. То је систем легалне композицнје који су већ XII Таблица примењивале на велики број казнених дела, на пример на „инјурију" која је кажњавана са 25 аса у корист повређенога. Ипак је у XII Таблица одржан систем личне освете по правилу ,,око за око, зуб за зуб". Државна се интервенција прво врши индиректно, регулисањем права прибегавања сили, го јест одређивањем случајева и форми у којој је употреба силе дозвољена. Затим, доцније, и директно, пружајући појединцима своје органе и најзад забрањујући им да сами себи прибављају правну сатисфакцију. Право задовољења постаје државна функција, монопол, искључива надлежност друштвених органа. Изузимајући наравно случајеве самоодбране за коју важи начело у1т VI гереПеге Нсе!:. Овај се развитак судске функције може констатовати код свију државних заједница. Свуда је судска функција, која је ибтна за сваку заједницу, пролазила кроз све три фазе: